sudbina

A. Najbolja molitva je molitva Zahvalnosti. Zahvaljujemo za svoje postojanje, za ono u čemu sada uživamo, kao što je svež vazduh, sunce, bezuslovna ljubav prirode, unutrašnja i spoljašnja bogatstva, doživljaji, veze, sve što nam je dato bez uslova. Kada zahvalimo Svemoćnoj sili iz sveg srca, to će smanjiti naš ego i ‘doership’ (pogrešno shvatanje da smo mi ti koji radimo). Najgora molitva je tražiti nešto. Tako izražavamo da nam nešto fali. Izražavamo nedovoljnost.

Misao je prvi nivo kreacije. Energija se tu oslobađa. Energija nikada ne umire. Ona ostaje i združuje se sa sličnim energijama i stvara vašu sudbinu. Priroda podsvesti je da prihvata stvari bukvalno. Kada kažete da nešto nemate, vaša podsvest to bukvalno prima i ponavlja “to nemaš”. To postaje vaša stvarnost. Dok zahvalnost obogaćuje naše srce, molitva nedovoljnosti ga osiromašuje, čini bespomoćnim i zavisnim. Dakle, budite pažljivi. Vaše misli, reči i dela stvaraju vašu sudbinu. Nemojte se zavaravati. Neki uporno gunđaju, ‘Nemam ovo, nemam ono’, ‘Da bar imam ovo… a onda to… pa onda ono’ – to ih samo sve više osiromašuje, prvo iznutra a onda i spolja. Ako je neko da duhovnom putu, važno je da bude srećan s onim što mu je dato i nastavi da iskazuje iskrenu zahvalnost. To će vas duhovno uzdizati sve više i više. Shvatite da se svet može uporediti s ogledalom. On odražava ono što ste vi. Istinski duhovni majtor radi isto to. Daće vam se ono što ste zaslužili a ne ono što želite. Ono što želite možda nije ono čega ste dostojni. Budimo s tim načisto.

B. Molitva je radi nas samih. Molimo se sami sebi. Zato uglavnom zatvorimo oči dok se molimo, čak i ako vizualizujemo drugu formu osim naše fizičke forme. Kada zatvorimo oči, mi u stvari idemo duboko u sebe. Stupamo u kontakt sa samim sobom. Ko je spoljašnji Bog ili Guru ? Produžetak nas samih. Nema okvira ni obeležja pola kod Boga Bog nema pol, boju, oblik. On/Ona je u svakom biću. On dobija boju i oblik suda u kome se nalazi. Dakle, kada je u Raminom telu, dobija oblik i karakteristike Rahima. Kada je u cvetu, izražava to. Isto to važi i za pticu, životinju, biljku, drvo, zemlju, elemente, svemir, vas i mene – svi smo isti Bog. Dakle, gde i čemu diskriminacija? Diskriminacija se dešava u našem umu, zbog osećanja dualnosti. Kroz normalna čula koja imamo, mora da postoji dualnost. Kroz vančulni vid, postoji jedinstvo. Vozilo koje vodi do jedinstva je meditacija i put je unutar nas. Ekstrovertnošću, možemo samo da doživimo čulne objekte. Introvertnošćumožemo da doživimo Sebe. Čim doživimo Sebe, svi spoljnji čulni objekti ostaju beznačajni.

C. Molitvom mi se reafirmišemo šta smo. Čak i ako je objekat naše molitve spoljnje božanstvo, mi se u suštini molimo sebi i ponovo uveravamo svoj um da postoji Bog, često ne shvatajući da elemenat istog Boga, naša duša, pomaže čak i pri ovoj molitvi. Bogu ne treba vaša molitva. Bog nema očekivanja. Dakle, ako radimo nešto verujući da će Bog biti srećan, to je totalno neznanje. Bog je izvan dualnosti, Izvan guna (Satva, Radžas, Tamas). Sve je počelo od Njega i rastvara se u Njemu. Boga se ne tiče vaša molitva ili pokuda. Samo vi bivate pogođeni svojim molitvama. Bog se može dostići samo duhovnom praksom (sadhana) i eliminacijom malih utisaka u umu (samskarama) stalnim čišćenjem i nastojanjem da se izbegne njihovo ponovno stvaranje. Da bi se to postiglo, ključ je biti stalno u sadašnjosti. Kroz molitvu obožavanja, možemo samo ponovo potvrditi u svom umu da Bog postoji i On bi mogao da nas čuva. Bog se može dostići unutrašnjim istraživanjem, meditacijom, uklanjanjem urođenih osobina i zemaljskih vezivanja (vasana) i onda, neće biti potrebne molitve. Kada odemo izvan potrebe za spoljnim čulnim predmetima, ili minimalizujemo potrebu za njima, približavamo se energijskoj ravni koja je Bog.

Zemaljska/nečista ravan je produžetak Boga. Nečisto je deo Boga. Mi smo takođe deo Boga. Kada se ego rastvori i jedinstvo se učvrsti, mi rastemo izvan guna, postajemo svo znanje, postajemo najveća unutrašnja radost, nema dualnosti, postajemo sve religije, ili bez religije, postajemo jedno sa svim Bogovima, guruima. Dostižemo Stvaraoca. Ono što se tada dešava je da počnemo da izražavamo preplavljujuću milost i ljubav. Posvećenost elementu duše koja preplavljuje kao posvećenost s ljubavlju (bhakti), pesme i nesebično služenje. Naše lične potrebe postaju minimalne i potreba univerzuma sa svojim bićima postaje primarna. Postajemo jedno s Bogom. Jedno s energijom koja Stvara, Održava i Rastvara. BOG.

*Na nivou našeg postojanja stanje sna jednako je budnom stanju.*

Dejvid se probudio iz prelopog, dubokog sna. Na neki način, san je bio istovremeno oslobađajući i uznemirujući. Video je sebe kao dečaka, kako sa svojim dedom koga više nema šeta niz obalu reke. Bilo je veče. Sunce je postajalo crveno. Ptice su letele kući nakon dana provedenog napolju. Nežni povetarac je osvežavao. Selo mu je bilo veoma poznato. Bio je tu ranije. Deda je držao Dejvidovu ruku, isuviše pazeći na njegovu sigurnost. Dok su hodali stazom paralelno sa rekom, videli su i doživeli mnoge lepe prizore i zvuke. Ono što je privuklo Dejvidovu pažnju i čega se sećao kada se probudio bila je molitva koja je dolazila iz neke male kolibe, očigledno od nekog deteta. Išla je otprilike ovako…

Razna mesta, razni trenuci

Razna lica i razni zvuci.

Kroz vremena i doba

Kao verni lađar nosi me Bog.

Sigurno i čvrsto štiti me,

ko’ majka ptica ptića svog.

Siguran i bezbedan jesam

Kroz zimu, leto, proleće i jesen.

*Tradicija odgaja generacije samo ako izaberemo da je oslušnemo…*

Osećanje moćne zaštite i sigurnosti preplavilo je Dejvida. Dedine ruke i dražesna molitva pratile su i osnažile njegovo osećanje blaženstva. Dejvid je svog dedu zvao Baba. Bio je duboko povezan sa svojim dedom do te mere da su znali svaku suptilnu vibraciju jedno drugog, pogotovo duboke emocije. Nastavljajući sa šetnjom, pitao je svog voljenog dedu:

“Baba, kuda idemo?”

Baba se nasmešio i rekao: ”Želim da te upoznam sa svojim prijateljima. Išli smo zajedno u školu, igrali smo u istom timu i zajedno odrasli, baš kao ti, Mark i Alf”

Dejvid se nasmejao: “Baba, ja ne mogu da te zamislim kao mladića, a kamoli kao dečaka” 🙂

Baba se glasno smejao: “Nisam rođen star. 🙂 Nisam oduvek ovoliko star.” 🙂

Baba je bio visok čovek sa blago povijenim ramenima, jedno njegovo rame bilo je blago savijeno napred i na jednu stranu. Imao je izuzetan karakter. Uvek je vladao svakom situacijom. Nikada ga nisu videli uznemirenog. Uvek raspoložen, smiren i sabran. Uvek je koristio svoj razum i tačno znao šta radi. Dejvid ga nikada nije video besposlenog čak ni u starosti.

Njihov put završio se kod groblja ispred crkve, pored reke. Dejvid je bio iznenađen.

“Gde su tvoji prijatelji? Hoće doći ovde? Ovde se nalazimo?” Ovo je zaista neobično mesto za bilo kakvo prijateljsko druženje.

Baba je rekao: “Ne. Oni su već ovde.”

Baba je odveo Dejvida do spomenika na kome je pisalo “Vilijam Smit”. Rekao je “ Vil je bio moj školski drug i moj najbolji prijatelj. Takođe, bio mi je kum na venčanju. Nepokolebljivo jak čovek i hrabro srce. Vredno je radio u inostranstvu, zaradio novac i nakon penzije vratio se kući. Sreli smo se nakon dugo vremena. Bio je živa vatra u detinjstvu, srčan i šarmantan. Kada se nakon svih tih godina vratio, izgledao je umorno i povučeno, previše zamišljeno. Delovao je više zainteresovan za izolaciju i sakrivao se od društva koliko god je mogao. Pokušao sam da prizovem neka lična stara sećanja i da ga oživim. Nije pokazivao nikakav interes. Imao je troje dece. Kada je ostario svi su se sa njim borili oko imanja i novca. Čak su ga i maltretirali, i nikada se nisu slagali ni sa čim što bi rekao, pitao, ili tražio da urade. Na kraju, umro je sam, slomljenog srca. Vil je nekada bio jak čovek, heroj za sve. Nisam mogao da ga gledam tako slomljenog i samog. Eto šta starost učini od nekoga. Dejvide, ako nismo dovoljno pažljivi da ulažemo u veze dok možemo, kasnije nam život može doneti samoću i otuđenje. To se čak može nazvati i “živi pakao”, bez ljubavi, topline i zajednice, upravo onih stvari za kojima žudimo kada smo slabi i nezaštićeni.

Dejvid: “Baba, da li su svi tvoji prijateji mrtvi?”

(Groblja domaćih životinja su ljudski stomaci!) Svi su imali svoje živote i svi su umrli. Briga za žive važnija je od brige za mrtve. Često ignorišemo žive i brinemo za mrtve. Radimo stvari obrnuto. 🙂 Sasvim sigurno treba da poštujemo mrtve, ali ne po cenu života.

Baba se nasmejao i rekao: “Nisu svi. Neki su još živi. Ali, vidiš, oni su stari. Većina ne može sama da se kreće. Treba im pomoć. Jako su zavisni od drugih. Starost često ljude učini invalidima i hendikepiranima.”

Dejvid je osećao olakšanje jer njegov deda može sam da se kreće i relativno je zdrav. Ipak, Dejvid je osećao neku nelagodu u grlu. Osećao je da bi mogao postati depresivan viđajući sve te stare prijatelje svog dede na groblju. Ipak, znao je da to Baba smisleno radi, iako Dejvidu nije bilo baš zabavno. Rekao je: “Baba, hajdemo kući. Ne osećam se dobro”.

Baba je rekao:” Dejvide, još dva upoznavanja i ići ćemo kući.” Baba je pokušavao da razveseli Dejvida koji je polako postajao neraspoložen.

Na sledećem nadgrobnom spomeniku je pisalo “Stiven Samer”. On je bio naš pilot. Baba je rekao kao da je u pitanju šala. Dejvid je tada već bio suviše snužden da bi uživao u bilo kakvim šalama. Cela situacija učinila ga je preterano zabrinutim.

“Čak i kada smo bili mladi, hteo je da postane pilot i da leti avionima. Priključio se vojsci i postao pilot. Učestvovao je u mnogim ratovima i bombardovao mnoge ljude i mesta. Zbog toga se kasnije najdublje kajao. Boreći se sa opakim rakom abdomena, iako ga je njegova posvećena supruga Lisa dobro pazila, kad god bi se sreli na kafi, govorio bi: “Koliko sam samo ubio ljudi u mladosti!!! Žena, dece, mušraraca, starih i mladih. Ne poznajem njihova lica, hvala Bogu. Ali, oni me proganjaju svake noći. Tela bez lica mi prilaze i pitaju: “Šta smo ti uradili da uništiš naše živote? Tek smo počinjali da živimo, isprobavajući slatke i gorke plodove života, ti si nas isterao iz kreveta. Kako ćeš nam se odužiti, kako ćeš nam vratiti naše živote?” Grizlo je kajanje. Stiv se kajao i danju i noću. Čak je priželjkivao smrt kao utehu za njegovu bolnu svest. Odbio je lečenje, a jak bol koji je izazivala bolest koristio je kao pročišćenje od svojih greha. Mislio je da će ga smrt konačno umiriti. Mučila ga je bespomoćnost. Konačno, odustao je i evo gde je”, Baba je pokazao na grob.

Poslednji je bio Erik. On je bio glumac. Jurio je slavu i priznanje. Postao je ovisnik i umro mlad. Nikada nije mogao da ostvari stabilnu vezu. Iako je imao mnogo dece sa različitim ženama, nije bilo nikoga da se o njemu brine ili da ga pazi na samrti. Umro je sam, u bolnici, sa žudnjom da vidi svoju decu i oseti njihovu ljubav koju nikada nije negovao u mladosti. Dao sam sve od sebe da neke od njih ubedim da posete oca na samrti. Niko nije bio zainteresovan i dali su mi neuverljive izgovore. Nikada nije mario za svoju decu kada je bio mlad. Deca nikada nisu marila za njega kada je bio star, bolestan i bespomoćan. Život je kao ogledalo. Žanješ ono što seješ.

*Ko je video drugačiji kraj života? Predator za tren može postati plen.*

“Što se mene tiče, bio sam sasvim prosečan u poređenju sa njima i odavde nisam nigde išao. Svi oni su videli svet van sela. Ja pored ovog sela nisam mnogo video. Video sam samo svoj unutrašnji svet. Moj svet je bio u meni. Ceo svet je bio u meni. Na kraju, oni nisu mogli da se održe u svom velikom svetu, a ja sam mogao. Ne hvalim se, samo ukazujem na svoje shvatanje. Naučio sam da zidam zgrade i da se bavim poljoprivredom, što me održalo u životu. Više od žita sejao sam ljubav i negovao je. Delio sam je u ovom selu najbolje što sam mogao. Tvoja baka je bila divna duša. Nikada nije dozvolila da neki gost ode iz naše kuće praznog stomaka. Više od hrane, gosti su bili zadovoljni našom iskrenom brigom. Uvek smo bili samodovoljni ipak, naše komšije su uvek delile svoju sreću sa nama, isto kao i mi. Brinuli su za nas i smatrali su da zavređujemo njihovo vreme i prostor. Nema zamene za VREDAN RAD. Nema zamene za LJUBAV.”

“Bio sam zauzet i moj život bio je prilično bogat i značajan. Kao hobi naučio sam astrologiju. Nikada nisam praktikovao astrologiju zbog novca. Samo sam vodio nekolicinu koji su došli kod mene da razreše neke lične nedoumice. Astrologija je mogućnost da pročitaš nečiju sudbinu koristeći šablon kretanja planeta i zvezda. Kada bi sudbina bila promenljiva astrologija bi pogrešila. Na sreću, nije. Sudbina je konstantna, predodređena. Astrologija kao nauka zasnovana je na konačnoj mapi zvanoj sudbina, unapred isplaniranom putu kojim neko ide u životu. To je nauka. Čista matematika. Element slobodne volje i elemenat milosti uvek to donekle mogu izmeniti.

Stoga sam živeo jednostavan život, daleko od užurbanih gradova, i živeo sam dovoljno dugo da vidim moje lutajuće prijatelje mrtve i sahranjene! Koliko smo snova i želja imali tokom naše mladosti! Neki su realizovani, neki ostali neispunjeni. Ja se ne kajem. Vreme je da i ja idem. Možda neću preživeti ovo leto. Moje vreme je blizu. Smrt me ne plaši, niti me brine život posle smrti.”

“Ne poznajem nikakvog Boga. Nisam video Boga. Nijedan Bog nije došao do mene da me vodi, da ne pominjem da me kritikuje, tuče ili osuđuje. Verujem da je za gladne Bog hrana, da je promrzlima Bog toplota. Leti, Bog se javlja kao hladan vetrić, a u proleće kao pupoljci. Verujem da Bog nije odvojen od svojih različitih formi. Verujem da se Bog izražava i kroz nas kao dobrota, saosećajnost i ljubav, dok Đavo, ako postoji, izražava sebe kao ljubomoru, mržnju, bes i osvetu. Ne znam nikakvu veliku filozofiju niti želim da je znam. Koja je svrha znati je, ako ne mogu da je iskoristim? Ne želim ništa što ne mogu upotrebiti ili praktikovati”.

Zatim je Dejvid video svog dedu, baku, svoje roditelje i sve svoje rođake na zabavi pored prelepe reke. Svi su pevali i igrali i u vazduhu je bila ogromna ljubav i osećanje pripadnosti. Dejvid je pevao mnogo pesama i bilo mu je jako zabavno.

*Izgubilo je svoj život da bi mi slavili!*

Na stolu je bilo mnogo hrane i pića, i kada je dotakao parče svinjskog mesa sa roštilja (specijalitet za važna okupljanja) opet je čuo glas svog dede iako ga nije mogao videti. “Seti se Dejvide, to prase nije umrlo srećno zbog tebe. Nasilno je ubijeno. Ubijeno je da bi ti uživao. Otrgnuto sa majčinih grudi dok je pilo mleko. Njegova majka je još uvek živa i nedostaje joj dete. Neki od njegovih braća i sestara su još živi. Jedi sa razumevanjem. Jedi svesno”. Dejvid je ostavio meso. Više uopšte nije mogao da ga konzumira.

Probudio se jasno se sećajući celog sna i znao je da mu je njegov dragi preminuli deda upravo preneo poruku od životnog značaja. Da bi je preneo, kao medijum je koristio san jer je ovaj svet već napustio, i nije bilo mogućnosti da razgovara sa Dejvidom.

Ovo je bila prekretnica u Dejvidovom životu s obzirom na to da se sve više uključivao u određenu vrstu obrazovanja koju je odabrao i postajao sve introvertniji, indiferentniji i neosetljiviji prema spoljašnjem svetu zbog toga. Iako se njegovi roditelji nikada nisu mešali preuzeo je na sebe veliku odgovornost i već je bio pod pritiskom, i to ga je bolelo. Anksioznost zbog mogućnosti da neće uspeti ili da će biti poražen pogađala je njegovo samopouzdanje. Dejvid je za svoju dilemu dobio jasan lek od svog dede. Odlučio je “ŽIVOT MORA BITI JEDNOSTAVAN! Zašto ga komplijujemo? Definitivno moramo puno raditi. Ali, moramo voleti ono što radimo. Ljubav prema poslu će ukloniti sve pritiske i patnju. Ako volimo ono što radimo neće nas dotaći zub vremena.” Život Babina tri bliska prijatelja omogućio je da Dejvid razume uzaludnost histeričnog traganja. Sve na kraju završi u grobu. Sve emocije, ego, ambicije završe na istom mestu. Život ispunjen ljubavlju i smehom vredniji je nego milioni u banci. Odlučio je da će ceniti ono što mu je dato umesto da je stalno nezadovoljan i fokusiran na ono što do sada nije postigao. Prestao je da se poredi sa drugima i da sebe kritikuje ili osuđuje. Shvatio je da je uvek tragao za ovim ili onim što nije imao, zanemarujući sve što već ima.

Nemogućnost da se uživa u dostupnim materijalnim stvarima i vezama vodi u stalno razočaranje i na kraju u depresiju. Shvatio je da stalno opiranje svemu troši mnogo energije i čini nas umornim. Dejvid je odlučio da se promeni za 180 stepeni. Ljubav je lek. To je sve što je trebalo da nauči i zapamti. Ljubav je sve što nekome treba. Našao se u sasvim novom životu.

P.S. Ponekad vas anđeo čuvar vodi do astralnog nivoa i omogući takva iskustva. Sećanje na iskustvo ostaje ako je ono važno za ovozemaljski život. Kako bi se dobro sačuvala, sećanja, uputstva i smernice se urežu u podsvest, ako se očekuje da neko u svom životu iskoristi te informacije. Ovo je samo da biste vi to shvatili. Molim vas da shvatite da postoji tri miliona mogućih permutacija i kombinacija u našem postojanju. Stoga nemojte razmišljati šablonski. Sve je individualno i jedinstveno. Svaki trenutak i svaki način su jedinstveni. Što je za jednoga hrana za drugoga je otrov. Nemojte iskustva osuđivati već ih cenite. Sve je važno na neki način za nekoga.