Zahvalnost je sve što vam je potrebno

Mohandjijeva  poruka 28. Aprila 2011.

M6

Suze izražavaju bol, agoniju i usamljenost. Suze mogu da izraze i radost. Sve u svemu, suze su izraz raznih emocija. Suze, dobro potrošene, uklanjaju oblake našeg uma, kao vedro nebo posle dobe kiše. Ono omogućava suncu, koje je vaš intelekt, da ponovo zaviri u život. Čim se suze dobro potroše, vreme je da se bude realan. Nakon kiše, sunce mora ponovo da zasija. To je zakon prirode. Sunce je uvek tu. Ali, dok ga oblaci emocija zaklanjaju, ono ostaje nevidljivo.Samo budite toga svesni.

Kada nas je avatar napustio? Da li je Gospod Krišna postojao gledano s naše ravni postojanja? On je u velikoj meri ovde. Jesu li nas Isus, Buda ili Rama napustili? Fizička forma je samo predstavljala izraze ili doživljaje. To je privremeno i situacijski. Istina koju su oni saopštili je večna. Neuništiva i neprolazna. To je istina o našem postojanju i istina koju moramo da znamo. Njihova religija je bila Ljubav. Učenja su bila ista. Ispoljavanja su bila različita, jer je društvo kome su se obraćali bilo drugačije. Uglavnom, njihov sopstveni život je bio njihovo učenje, više od verbalnih ili literarnih učenja. Zato su ponekad oni i njihova učenja pogrešno shvaćani ili pogrešno predstavljani. Dakle, ni jedna inkarnacija i ni jedno od njihovih učenja nije napustilo našu ravan postojanja. To je osnovna istina.

Svi gurui su jedno. Svi majstori su jedno. Svi se pojave radi jasnog darmičkog cilja da povedu ljude ka oslobođenju. Svi su uneli svetlost u mrak neznanja. Svi su živeli radi drugih. Za njih, život i smrt nemaju značaja. Kritika ili aplauz su beznačajni. Od mnogo cvetova koji procvetaju na drvetu postojanja, neki postanu voće. Neće svaki cvet postati voće. Samo nekolicina ide putem do samog kraja. Mnogi otpadnu, za vreme svog životnog puta. Gurui su milostivi. Oni dozvoljavaju učeniku da se uzdigne i da padne. Nikada ništa nikome ne nameću. Dozvoljavaju njihovoj prirodi da se u potpunosti izrazi. Gurui nastavljaju da pokazuju svetlost, bilo da su u svom telu ili ne. Večni Guru  princip[1] večno teče.

Um zaglavljen u prošlosti znači agonija u sadašnjosti. Um mora da putuje s vremenom, sadašnjim vremenom. Um mora da ostane u sadašnjosti i intelekt treba da ostane slobodan i pristupačan. Kada se intelekt zaključa, tragedije se dešavaju u životu. Kada emocije preovladaju, tragedije se dešavaju. Važno je da je um s telom, u sadašnjosti. Svi oni koji su postojali sa nama u prošlosti dodali su vrednost našem postojanju. Moramo im biti zahvalni. Naročito ako je to Avatar. Avatar je večan. Nema rođenja ili smrti. Njegovo postojanje je svrsishodno. Najbolji način da se povežete s Avatarom je da se povežete s Njegovim/Njenim učenjima, usvajate ih lagano, proučite kako treba i ŽIVITE IH istinski. Sadguruu nije potrebno ništa ni od koga. Ako su njegova učenja korisna generacijama, njima je drago. Ako nisu korisna ili shvaćena, oni nisu tužni. Sve je dobro za sadgurua. Oni nikada nisu ograničeni svojim imidžom.

Pogledajte svoju prošlost i sve ljude iz prošlosti, uključujući i one koje ste smatrali svojim Guruima, sa zahvalnošću i poštovanjem. Ostanite u sadašnjosti. Delujte u sadašnjosti. Volite one koji su oko vas danas i uživajte u njihovom prisustvu u svom životu. Druženja su često privremena, kao i veze. Ne gubite svoju sadašnjost. Negujte svoju sadašnjost. Uživajte u svakom njenom deliću. Budite zahvalni za svaki momenat. Budite zahvalni za sve. Ne gubite fokus u sadašnjosti, uključujući i ljude, tako što ćete visiti u prošlosti. Sve što imate za sebe je SADA.

Sunce mora nastaviti da sija. Kada se sunce ugasi, zemlja i svi njeni stanovnici nestaju. Kada se priroda buni, dešava se destrukcija. Kada se naša individualna priroda pobuni, emocije prave haos i destrukcija se dešava u našem individualnom životu. Mi smo dobro povezani s prirodom. Mi smo odraz prirode.

Mislite na prošlost sa zahvalnošću i bez žaljenja ili krivice. Prihvatite sadašnjost sa zahvalnošću. Delujte u sadašnjosti koristeći intelekt. Poštujte sadgurue prošlosti i sadašnjosti i ŽIVITE njihova učenja. Onda, njihovo vreme na zemlji vredi. Ni jedan nas sadguru nije napustio. Oni žive kroz svoja učenja. Oni žive kroz one koji žive njihova učenja. Zahvalnost… to je sve što vam je potrebno. Ako se povežete sa njihovom svešću, kroz njihova učenja, stižete u ruke BOGA.


[1] Na sanskritu: Guru Tattwa

Prevod i obrada: Biljana Vozarević

Advertisements

Koja je najbolja molitva

 Image
A. Najbolja molitva je molitva Zahvalnosti. Zahvaljujemo za svoje postojanje, za ono u čemu sada uživamo, kao što je svež vazduh, sunce, bezuslovna ljubav prirode, unutrašnja i spoljašnja bogatstva, doživljaji, veze, sve što nam je dato bez uslova. Kada zahvalimo Svemoćnoj sili iz sveg srca, to će smanjiti naš ego i ‘doership’ (pogrešno shvatanje da smo mi ti koji radimo).
Najgora molitva je tražiti nešto. Tako izražavamo da nam nešto fali. Izražavamo nedovoljnost.

Misao je prvi nivo kreacije. Energija se tu oslobađa. Energija nikada ne umire. Ona ostaje i združuje se sa sličnim energijama i stvara vašu sudbinu. Priroda podsvesti je da  prihvata stvari bukvalno. Kada kažete da nešto nemate, vaša podsvest to bukvalno prima i ponavlja “to nemaš”. To postaje vaša stvarnost. Dok zahvalnost obogaćuje naše srce, molitva nedovoljnosti ga osiromašuje, čini bespomoćnim i zavisnim. Dakle, budite pažljivi. Vaše misli, reči i dela stvaraju vašu sudbinu. Nemojte se zavaravati. Neki uporno gunđaju, ‘Nemam ovo, nemam ono’, ‘Da bar imam ovo… a onda to… pa onda ono’ – to ih samo sve više osiromašuje, prvo iznutra a onda i spolja. Ako je neko da duhovnom putu, važno je da bude srećan s onim što mu je dato i nastavi da iskazuje iskrenu zahvalnost. To će vas duhovno uzdizati sve više i više. Shvatite da se svet može uporediti s ogledalom. On odražava ono što ste vi. Istinski duhovni majtor radi isto to. Daće vam se ono što ste zaslužili a  ne ono što želite. Ono što želite možda nije ono čega ste dostojni. Budimo s tim načisto.

B. Molitva je radi nas samih. Molimo se sami sebi. Zato uglavnom zatvorimo oči dok se molimo, čak i ako vizualizujemo drugu formu osim naše fizičke forme. Kada zatvorimo oči, mi u stvari idemo duboko u sebe. Stupamo u kontakt sa samim sobom. Ko je spoljašnji Bog ili Guru ? Produžetak nas samih. Nema okvira ni obeležja pola kod Boga Bog nema pol, boju, oblik. On/Ona je u svakom biću. On dobija boju i oblik suda u kome se nalazi. Dakle, kada je u Raminom telu, dobija oblik i karakteristike Rahima. Kada je u cvetu, izražava to. Isto to važi i za pticu, životinju, biljku, drvo, zemlju, elemente, svemir, vas i mene – svi smo isti Bog. Dakle, gde i čemu diskriminacija? Diskriminacija se dešava u našem umu, zbog osećanja dualnosti. Kroz normalna čula koja imamo, mora da postoji dualnost. Kroz vančulni vid, postoji jedinstvo. Vozilo koje vodi do jedinstva je meditacija i put je unutar nas. Ekstrovertnošću, možemo samo da doživimo čulne objekte. Introvertnošćumožemo da doživimo Sebe. Čim doživimo Sebe, svi spoljnji čulni objekti ostaju beznačajni.

C. Molitvom mi se reafirmišemo šta smo. Čak i ako je objekat naše molitve spoljnje božanstvo, mi se u suštini molimo sebi i ponovo uveravamo svoj um da postoji Bog, često ne shvatajući da elemenat istog Boga, naša duša, pomaže čak i pri ovoj molitvi. Bogu ne treba vaša molitva. Bog nema očekivanja. Dakle, ako radimo nešto verujući da će Bog biti srećan, to je totalno neznanje. Bog je izvan dualnosti, Izvan guna (Satva, Radžas, Tamas). Sve je počelo od Njega i rastvara se u Njemu. Boga se ne tiče vaša molitva ili pokuda. Samo vi bivate pogođeni svojim molitvama. Bog se može dostići samo duhovnom praksom (sadhana) i eliminacijom malih utisaka u umu (samskarama) stalnim čišćenjem i nastojanjem da se izbegne njihovo ponovno stvaranje. Da bi se to postiglo, ključ je biti stalno u sadašnjosti. Kroz molitvu obožavanja, možemo samo ponovo potvrditi u svom umu da Bog postoji i On bi mogao da nas čuva. Bog se može dostići unutrašnjim istraživanjem, meditacijom, uklanjanjem urođenih osobina i zemaljskih vezivanja (vasana) i onda, neće biti potrebne molitve. Kada odemo izvan potrebe za spoljnim čulnim predmetima, ili minimalizujemo potrebu za njima, približavamo se energijskoj ravni koja je Bog.

Zemaljska/nečista ravan je produžetak Boga. Nečisto je deo Boga. Mi smo takođe deo Boga. Kada se ego rastvori i jedinstvo se učvrsti, mi rastemo izvan guna, postajemo svo znanje, postajemo najveća unutrašnja radost, nema dualnosti, postajemo sve religije, ili bez religije, postajemo jedno sa svim Bogovima, guruima. Dostižemo Stvaraoca. Ono što se tada dešava je da počnemo da izražavamo preplavljujuću milost i ljubav. Posvećenost elementu duše koja preplavljuje kao posvećenost s ljubavlju (bhakti), pesme i nesebično služenje. Naše lične potrebe postaju minimalne i potreba univerzuma sa svojim bićima postaje primarna. Postajemo jedno s Bogom. Jedno s energijom koja Stvara, Održava i Rastvara. BOG.

 

 

Wordle: Mohanji Serbia - Blog - Koja je najbolja molitva

Vraćanje na osnovne stvari

Vraćanje na osnovne stvari

Mohanji. Consciousness and understanding truly liberate man from all bondages
Svesnost i razumevanje istinski oslobađaju čoveka od svih stega.

Pogledajte se. Da li shvatate život previše ozbiljno? Da li postajete sve krući i nefleksibilniji kako vreme odmiče? Je li vredno toga? Jeste li propustili neke od najvažnijih iskustava u životu bilo zbog svojih strahova, fobija ili zbog svojih ograničavajućih stečenih šablona ponašanja – ili čak zbog reči drugih koje su proistekle iz njihovih strahova? Jeste li rob sopstvenog uma ili navika? Da li vam smeta konstantno odlaganje, koje vas uništava iznutra i razara samopoštovanje? Setite se samo, imate ograničeno vreme koje ćete provesti na Zemlji i pitanje je vremena kada ćete izaći i iz ove scene na Zemlji, bar privremeno, bez obzira da li verujete u reinkarnaciju ili ne. Čak i ako možda ponovo učestvujete u ovoj drami u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu, možda se uopšte nećete sećati prethodne uloge koju ste igrali. Dakle, opet, čemu ta ozbiljnost? Čemu ovaj bes, briga, strah, mržnja, nefleksibilnost i nesigurnost? Krajnje je vreme da promislite o tome. Krajnje je vreme da sebe pogledamo, razmotrimo, volimo i pazimo.

Kada ste se zadnji put od srca iskreno nasmejali? Vreme je! Jesmo li u stvari izgubili detinjstvo ili očarano dete u nama? Jesmo li izgubili smeh? Kada smo se zadnji put iskreno i bez krivice divili nečemu lepom? Kada smo zadnji put dali iskreni kompliment svom supružniku, svojoj deci? Kada ste zadnji put svesno odlučili da ostavite svoje krivice i beskorisne emocije koje vas gnjave i nastavili čestito sa životom? Kada ste zadnji put izabrali da budete svoji? Da li osećate da kontrolišete ili da možete da kontrolišete živote drugih? Ako da, prvo pokušajte da kontrolišete sebe, svoj um, pre nego što pokušate da kontrolišete druge. Da li se vaša krivica zasniva na seksu? Da? Zašto? Zar seks nije sastavni deo života svake vrste? Seks je instinkt koji je dat radi produženja vrste. Zašto bi zbog seksa uopšte osećali krivicu? Jesmo li razmotrili ovu misao? Krivica sputava čoveka isto kao i bilo koje druge navike i stečeni šabloni ponašanja. Svesnost i razumevanje istinski oslobađaju čoveka od svih stega.

Da li su potrebni ikakvi strahovi? Zašto? Čega se plašiti? Plašimo li se sebe? Plašimo li se društva, imena, slave, novca, položaja? Bunimo li se protiv nečega? Protiv koga? Da li naši izražaji konstantno proizilaze iz neznanja ili bespomoćnosti? Možemo li to da prerastemo? Da li smatramo da su hrana i seks rekreacija, utočište, bežanje od života, eskapizam? Pomaže li uopšte? Verujem da je vreme da promislimo o sebi na drugačiji način, pošto vreme ni za koga ne stoji.

Jesmo li ikada uzeli u razmatranje da kreativno doprinesemo nečim za manje privilegovanu decu Majke Zemlje? Jesmo li svesno odlučili da svom postojanju na zemlji damo više smisla nego što je mehanički život životinja, ili život vođen neodoljivim navikama?

Kada ste se zadnji put od srca iskreno nasmejali? Vreme je! Jesmo li u stvari izgubili detinjstvo ili očarano dete u nama? Jesmo li izgubili smeh? Kada smo se zadnji put iskreno i bez krivice divili nečemu lepom?
Kada ste se zadnji put od srca iskreno nasmejali? Vreme je! Jesmo li u stvari izgubili detinjstvo ili očarano dete u nama? Jesmo li izgubili smeh? Kada smo se zadnji put iskreno i bez krivice divili nečemu lepom?

Mi obično vodimo nesvesno postojanje. Živimo mehanički, kao sat. Ponavljamo svoju nasleđenu konstituciju sasvim mehanički i čak počnemo da se njome i ponosimo. Hvalimo se rečima, bogatstvom ili pozajmljenim perjem drugih! Hvalimo se svojim karakterom ili uslovljenim ponašanjem. Čemu to? Čime se to ponosimo? Postoji li išta čime se možemo ponositi, a da nije u našem životu privremeno? Vreme je da promislimo o sebi, pre nego što pomislimo negativno o drugima. Je li mi to patimo zbog drugih ili je u pitanju to nešto (negativna osobina ili tragična greška) u nama, koja privlači takve ljude i situacije u naše živote – od čega smo se umorili? Vreme je da pažljivo promislimo o tome.

Kada smo zadnji put svesno rasturili svoje šablone? Kada smo sebe smatrali beskrajnim – bar u pogledu potencijala? Kada smo zadnji put sebe istražili i iznova sastavili? Kada smo zadnji put prestali da se žalimo na nešto i odlučili da imamo hrabrost, moć i snagu da promenimo to što nas je mučilo?

Kada smo zadnji put svesno shvatili da smo mi večne stvaralačke mašine i da mi stvaramo svoju sopstvenu sudbinu? 

Kada smo zadnji put obratili pažnju na to ko pokreće ovo telo, daje gorivo našim mislima, i čini da doživimo razne misli, reči i situacije i događaje? Vreme je. Imam jak osećaj da je vreme da se zagledate u sebe. Pogledajte druge, osuđujte druge tek kada ste prvo sebe potpuno shvatili. Ako niste sebe u potpunosti shvatili, kako uopšte možete da shvatite nekog drugog? Kako ikada možemo da odlučimo krug delovanja drugih? Nemamo prava da druge smeštamo u okvire, niti imamo pravo da postupamo prema drugome – ne samo čoveku – s prezirom.

Siguran sam da smo uvek bili nezadovoljni životom uopšte ili bar mnogim stvarima u životu. Nismo bili srećni ni zbog drugih. Stalno se žalimo. To je obično zato jer poredimo svoju situaciju sa situacijom nekog drugog. Kada smo zadnji put brojali svoje zasluge a ne nedostatke? Kada smo zadnji put sa zahvalnošću razmislili kako većina naših vitalnih funkcija kao što su otkucaji srca, cirkulacija, varenje i izlučivanje ne kontroliše naš svesni um? Kada ste zadnji put sa zahvalnošću pomislili kako najvažnije funkcije u vašem telu uopšte ne kontroliše vaš svesni um? Jeste li ikad razmislili o tome da ne zloupotrebljavate svoje telo? Vreme je da razmislite. Kada ste zadnji put sa zahvalnošću prepoznali da je ovo bilo dragoceno telo žive životinje/ptice, koja se žrtvovala radi vašeg zadovoljstva, pre nego što ste pojeli njeno meso?

Kada ste zadnji put odlučili da ne odlažete nešto važno što treba da uradite, i tako pokidate kavez svog vlastitog uslovljenog uma? Kada ste zadnji put održali svoja obećanja?

Nikom ne odgovarate osim svojoj sopstvenoj savesti. Kada ste zadnji put prekinuli šablon da se odlaže ono što treba da se uradi? Kada ste zadnji put uopšte i uzeli u obzir to da je vaš um taj koji blokira vaš sopstveni napredak i niko drugi se ne može okriviti za to? Kada ste se zadnji put usudili da uradite nešto i verovali ste u to što ste radili uprkos rečima drugih ili daljim postupcima? Kada ste zadnji put verovali sopstvenom iskustvu  a ne rečima drugih i bili ponosni na to? Zašto se bojimo da napustimo svoje zone udobnosti? Zar nije ceo svet vaša arena? Zašto se uopšte zaključavamo u jedan prostor? Zašto se bojimo da se suočimo sa svojim strahovima? Šta tačno ima da se izgubi, kada je smrt neminovna u svačijem postojanju? Jeste li ikada pomislili kako niko drugi nego vi sami blokirate svoj put ka uspešnom postojanju? Zar nam ne stoji naš sopstveni ego na putu?

Zašto smo razočarani? Zašto smo depresivni? Zašto smo ljuti? Zašto mrzimo i zlostavljamo sebe i druge? Zašto lažemo, varamo i zagađujemo svoj sopstveni unutrašnji prostor? Zašto pravimo sebe bespomoćnim? Da li verujete ili osećate kako je vaš unutrašnji prostor hram vašeg sopstvenog BOGA? Vreme je da razmislite o tome. Možemo li da zagadimo svoj unutrašnji prostor, hram gde stanuje BOG?

Kada ste zadnji put razmislili – „Koliko će godina ovo telo hodati Zemljom?“ Jeste li razmišljali kako „Ovi ljudi oko mene će takođe pre ili kasnije nestati zauvek?“
Kada ste zadnji put razmislili – „Koliko će godina ovo telo hodati Zemljom?“ Jeste li razmišljali kako „Ovi ljudi oko mene će takođe pre ili kasnije nestati zauvek?“

Kada je bilo poslednji put da nismo pitali, tražili ili molili nešto od Boga ili Gurua nego umesto toga samo duboko iznutra izustili:HVALA za SVE“ ? Kada ste zadnji put pitali Boga ili Gurua: „Šta mogu da uradim za tebe?“ umesto „Šta ćeš mi dati?(Pravom Guruu ili Bogu neće trebati ništa od vas.) Kada ste zadnji put iskreno rekli „SREĆAN/-NA SAM“? Kada ste zadnji put odlučili da budete realni i da se ne pretvarate da ste ono što NISTE? Kada ste zadnji put odbacili ideju da ste vi vlasnik nad sopstvenim postupcima, a postupali iskreno i rekli s uverenjem: „Gospode, Neka SVE BUDE PO TVOJOJ VOLJI – ne mojoj“? I svim srcem prihvatili životne stvarnosti bez opiranja? Kada ste se zadnji put pogledali u ogledalo i izgovorili apsolutno iskreno „VOLIM TE“ i „Stvarno si PREDIVAN/-NA“? Kada ste zadnji put osetili zahvalnost što ste živi? Kada ste zadnji put dotakli „kožu“ majke Zemlje i zahvalno izgovorili „HVALA TI“? Kada ste zadnji put dotakli lišće vašeg kućnog cveća i s dubokom ljubavlju izgovorili: „Volim vas. Mi smo blisko povezani“? Kada ste zadnji put svesno odbacili negativne misli i zamenili ih preplavljujućim optimizmom i ljubavlju? Kada ste zadnji put pogledali u oči vašem učitelju, Guruu i rekli: „Ja nisam odvojen/-na od tebe. Ti i ja smo jedno“? Kada ste zadnji put prigrlili POŠTENJE i NESEBIČNOST svim srcem?

Kada ste zadnji put razmislili – „Koliko će godina ovo telo hodati zemljom?“ Jeste li razmišljali kako „Ovi ljudi oko mene će takođe pre ili kasnije nestati zauvek?“ Jeste li razmišljali i o tome kako je „Sada jedino vreme da izrazite bezuslovnu ljubav, svim srcem, iskreno i zahvalno?“ Jeste li ikada razmišljali da ste „Došli praznih ruku i da ćete otići praznih ruku“? Jeste li razmišljali o tome da je „Sve što vam u stvari treba, neko skrovište, nešto odeće i hrane?“ Šta drugo možete da koristite? Šta je trajno? Mi u stvari ne posedujemo ništa. Sve će otići… Jeste li razmišljali………………….. Vreme je. Vreme je.

Čak i ovo će otići. Ja ne posedujem ništa. Sve što imam – dajem vama. Ništa ne zadržavam za sebe. Ništa ne zadržavam za sebe. Fluidan sam. Predstavljam svest od koje ste potekli. Moja ljubav prema vama je potpuna. Obuhvatam vas kao sebe. Nepodeljiv sam. Ja sam Vi sami. VOLIM SEBE, a MOJE SOPSTVO ste VI.

S Beskrajnom Ljubavlju,

M