Pre otprilike 200 godina, u predelu sadašnjeg Pakistana, živeo svetac koji je većinu svog života proveo u ćutanju i tišini. Živeo je u jednoj maloj kolibi sa svojom ženom. Nisu imali dece. Nosio je dugu bradu i bio delimično slep. Kuća mu je imala samo tri sobe. Ali, zemlja ispred kuće je bila otvorena, a pod je popločao kravljom balegom, koja je bila prirodna dezinfekcija. Tu je bio zasađen i čitav red žbunja koje je izraslo toliko visoko da se sa ograde nije moglo videti unutra. A prizemlje je bilo udaljeno 5 metara od ograde. Na kapiji je pisalo, umesto “Izujte se ovde”, kao što je običaj pred ašramima i hramovima, tamo je stajao natpis “SKINITE SVE SA SEBE pre ulaska”
Svetac je uvek sedeo ispred svoje kuće, go golcat, i gledao prema kapiji. I ništa nije govorio. Svi posetioci bi ulazili tiho, sedali na pod u otvorenom dvorištu kuće, obučeni, gledali u sveca bez i jedne jedine reči. Jedina poruka koju je svetac ikad izgovorio je bila o razgolićavanju i tišini. Razlika između posetilaca i sveca je bila samo u fizičkoj nagosti. Svetac je bio nag i iznutra i spolja. Posetioci su bili razno obučeni iznutra i spolja.
Iako nije bilo izgovorene reči, svi su odlazili kući srećni i ispunjeni. Niko nije bio gladan ili žedan. Nikome nije bilo hladno. Čak i ako nije bilo razgovora, sva pitanja su dobila odgovor. Jedino što je svetac tražio (ponuda svecu, tzv. “dakšina”) bila je “razgolićenost” ili stanje praznine i bez ikakvih pretenzija.
Pod skidanjem je mislio to da svi oni što ulaze treba svoj ego, bes, mržnju, ljubomoru, pretenzije, strahove, nesigurnosti itd, da ostave napolju i uđu goli. Njegovo jedino učenje bila je tišina. Pošto se njegova aura raširila svuda po tom mestu, ljudi bi u njegovom prisustvu automatski bili izlečeni. Nikada nije putovao van svog naselja. Vreme je provodio uglavnom ćutke, nepomičan.
Desilo se to da su mnogi ljudi koji bi pročitali taj natpis toliko uznemirili da nisu ni ulazili unutra. Tako su se plašili da budu razgolićeni!
Bila jedna bogatašica u susednom gradu. Izgubila je sina i skrhana neizmernom tugom. Jedna njena prijateljica je čula za ovog tihog sveca i predložila joj da ga poseti. Ona je odlučila da otputuje kod njega. Trebalo je ceo dan putovanja da bi stigla do njegove kuće. Ali, čim je pročitala natpis ”Skini sve sa sebe pre nego što uđeš” bila se toliko uznemirila da je otišla a da nije ni pokucala na vrata.
Tako je to sa većinom nas. Nismo spremni da “SKINEMO SVE SA SEBE”. Nismo spremni ništa da ostavimo. A ipak očekujemo od “sveca” ili BOGA da da sve. Kada je unutrašnja posuda puna i prepuna nesigurnosti, ega i sličnih negativnosti, kako može “svetac”, tihi Bog, bilo šta da da? Podržavamo sami sebe i opravdavamo svoje nesigurnosti! Propuštamo “svece” svog vremena! Svi smo u suštini goli. Ali, naučili smo da se obučemo slojevito i odeća je počela da nam diktira i ograničava pokrete. Počeli smo da postajemo nepokretljivi i statični. I u mnogim slučajevima, ponosni smo na svoju nepokretljivost i stagnaciju, što čak nazivamo stabilnošću! Prava stabilnost je fleksibilnost. Prava stabilnost je fluidnost, pokret. Najkrutije drvo je najspremnije za sekiru!
Volim Vas Uvek
M
Originalni tekst možete pročitati ovde.
mohandji 
One thought on “SKINI SVE SA SEBE pre ulaska”