Božansko uređenje života (Priča o Atmanandi)

May 9, 2018 at 10:56 am | Posted in Uncategorized | Leave a comment

„Ne mogu da verujem da sam toliko ograničen! Ne osećam da imam telo. Bagavane, (Gospode) šta je ovo?“, Manu je upitao Atmanandu. Atmananda nije obraćao pažnju na njegove reči. Mnogo je takvih zaprepašćenih izjava njegovih sledbenika na koje je navikao. A on zna da je uzrok takvih zaprepašćenja – um. Nikada nije bio impresioniran bilo čime što je um proizveo. Zašto bi? Um je sve ono što je video oko sebe. Hodajući, pričajući, spavajući i sanjajući umovi. Teški umovi opterećeni konceptima, predrasudama, strahovima, sećanjima i željama. Ništa više.

mohanji-za-atmananda-blog

Manu je iskusio stanje transa jednostavno povezujući svoj um sa srčanim centrom Atmanande koji je uvek meditirao. Manu je seo nekoliko stopa dalje i samo se koncetrisao na Atmanandin srčani centar. U tom trenutku, topljenje, osećanje rastvaranja obavilo je njegov um dok se njegov srčani centar stapao sa Atmanandinim. On to radi još otkad je počeo da sledi Atmanandu. Konačno, tog dana je video, ili pre osetio, u svom unutrašnjem oku nedokučivu, neograničenu širinu neba u srčanom centru Atmanande. Izgledalo je kao da se čitav univerzum tu odmarao. Taj pogled ga je gurnuo u stanje blaženog transa i ostao je tako nekoliko sati.

Atmananda ga nikada nije uvodio u ovo stanje niti je obraćao pažnju na to. Znao je da tako može samo hraniti um. Svesti nije potrebna hrana. Njegovo prisustvo je bilo najviše učenje. Onima koji su toga bili dostojni, davao je bez traženja samim svojim prisustvom. Dostojnost je predstavljala unutrašnju  prazninu, nepokolebljivu  veru, nedostatak sumnje, prepuštanje i jasnu svrhu oslobođenja. Na drvetu oslobođenja, zdravi listovi koji traže krajnje odredište ostaju na granama, dok listovi koji su suvi, zbunjeni, sa predrasudama i istruli pod teškim emocijama, nastavljaju periodično da opadaju. Svaki povetarac, a kamoli oluja, dovoljan su razlog da to lišće opadne. Kad god bi se to desilo, a neko je komentarisao ili pitao o tome, Atmananda bi smireno odgovorio: „Oni nisu spremni za oslobođenje. Nije još njihovo vreme.”

img-20171121-wa0002210152574

Sunce je zašlo. Atmananda je ustao i počeo da hoda. Pomerio se nekoliko koraka prema stazi koja je vodila ka rečnoj obali. Očigledno mu je bila namera da se potopi i meditira u obližnjem hramu. Sveštenik iz lokalnog hrama uvek je njemu i njegovim sledbenicima davao nešto hrane kad kod bi ovi lutajući monasi naišli, iako nikad ništa nisu tražili niti očekivali od nekoga, nikada.

Na putu su sreli jednu staru ženu. Hramala je i hodala pomoću štapa. Patila je od reume i izgledalo je da ima smrznutu nogu. Atmananda bi svaku staru i bolesnu osobu koju sretne na svom putu uvek pitao: „Jeste li jeli?” Isto pitanje je postavio ovoj ženi. Ona je rekla: „Ne. Već dva dana.” Ovo mesto je bilo daleko od grada i retko naseljeno. Tako da to nije bilo omiljeno mesto za lutajuće monahe i bespomoćne stare ljude. Atmananda se okrenuo ka jednom od svojih sledbenika koji se zvao Ramakrišna i rekao: „Dao sam ti tri voćke posle podne da ih sačuvaš. Imaš li ih još?“ To je prodavac voća dao Atmanandi kao dakšinu (*dakshina = prilog koji se daje duhovnom učitelju ili ostavlja u hramu). Ramakrišna je odgovorio: „Da, Gurudeva.“ Atmananda je rekao: „Daj to njoj.“

Ramakrišna se na momenat ustezao jer je to bila jedina hrana koju je ova grupa tada imala. Atmananda je ponovio bez ijedne emocije: „Daj joj to.“ Ramakrišna se više nije razmišljao. Atmananda je do tada već produžio dalje. Ramakrišna je požurio da dâ voće staroj ženi i uhvati korak sa Atmanandom koji je obično bio vema brz i hitar. U stvari, svi oni su bili prilično gladni a ovde nije bilo sigurnog izvora hrane pri ruci. Ipak, dok su išli sa Atmanandom koji nikada nije ostajao na jednom mestu više od tri dana, ništa nije bilo sigurno. Ovo je bio test za većinu učenika. Atmananda nikada nije mario ko je otpao, a ko je ostao. Nastavljao je da luta.

img-20170714-wa00051088988492

Nakon kupanja i izvođenja „Sadja Vandana“ (molitva/meditacija ritual koji se izvodi tokom izlaska i zalaska sunca), hodali su ka seoskom hramu. Gospod Krišna je tu bio glavno božanstvo. Dočekao ih je opojan miris venca od bosiljka (Tulsi) koji je krasio prelepi idol Gospoda Krišne. Idol je sijao pod svetlošću lampi koje su gorele uz pomoć gija (*ghee = prečišćeni puter).

Atmananda je uvek imao dobar razlog za dovođenja svojih sedbenika u hram – pročišćenje. To nikada nije bilo zbog njega. Pročišćavanje ima višestruke aspekte. Prvo čula, zatim um. Čula nemaju značaj niti postojanje bez uma. Oči hvataju blistavu, sjajnu, ukrašenu, neupitnu slavu idola, koji nije ništa drugo nego prikaz jednog ideala. Svaki idol na putu Sanatana Darme predstavlja određen ideal ili dimenziju naše egzistencije, kao što su akcija, moć volje, izobilje, bogatstvo, ljubav, znanje, mir, itd. Uši su probuđene mantrama, zvonima, bubnjevima, končom (*conch = školjka koja se koristi kao truba u religijskim ritualima) i drugim zvukovima hrama. Nos se budi mirisom lišća bosiljka, cvećem, mirisnim štapićima, kamforom i mirisima koji se koriste na idolu. Koža se budi primenom svetog pepela, pastom od kurkume, sandalovinom ili jarko crvenom bojom. Jezik se budi svetom vodom, ponudom voća ili nečeg drugog. Zvuk konča, koji je po svoj prilici moćan kao hiljadu zvukova Om, dovoljno je snažan da otera sve negativnosti i da probudi čovekove nadije (*nadi = energetski kanal).  Konačno, um se budi preko svih ovih čula kao i vibracijama mantri i pesama, koje odvajaju um od spoljašnjeg sveta i drže ga stabilnim u sadašnjosti. Na taj način probuđeno je celo telo. Ovo potpomaže unutrašnjem i spoljašnjem čišćenju. Osim toga, ono što posvećenici poklone hramu označava žrtvovanje i predaju. Poniznost je najvažniji aspekt ljudskog postojanja koji donosi milost u izobilju.

m-in-white-giving-shaktipat

Poniznost ima četiri aspekta. Osećanje beznačajnosti u pozitivnom smislu je jedan aspekt. Ako se neko oseća nižim od najnižeg, to je jasan znak izgrađene poniznosti. To je takođe razlog što se ljudi prostiru celim telom pred stopala idola ili duhovnog majstora. Potpuno prepuštanje, pravljenje sebe beznačajnim, tako da je ego spušten na najniži mogući nivo. Čovek minus ego jednako je Bog. Drugi aspekt je biti tolerantan, negovati visok nivo prihvatanja, bez osuđivanja sebe i sveta oko nas. Prihvatanje sebe i sveta oko nas održava naš um stabilnim i smirenim. Opiranje, osuđivanje, predrasude, mržnja i ljutnja prema svemu su u suprotnosti sa ovim. U tom slučaju, um ostaje turbulentan. Treći aspekt je prihvatanje i poštovanje svih bića, ljudskih i neljudskih. Poštovati ih onako kako bismo sami hteli da budemo poštovani ili više od toga. Četvrto je biti bez očekivanja. Ne očekujte poštovanje, priznanje ili bilo šta dok dajete najbolje od sebe. To je simbolisano kao davanje različitih stvari hramu ili idolu. Idol predstavlja ideal i svako božansto predstavlja različite dimenzije ljudskog postojanja ili drugačijih ideala. Sve ovo zajedno postaje iskustvo koje se zove Poniznost. Poniznost osigurava milost u životu.

20170829_1246021982173784

I naravno, hramovi su mesta za deljenje i brižnost kao i negovanje i izražavanje naše urođene dobrote i ljubaznosti. Podmlađivanje, pročišćavanje i negovanje dobrote su razlozi što je Atmananda vodio ljude u hramove. On nikada ne ohrabruje molitve ili zahteve za materijalne, pa čak ni duhovne dobrobiti od božanstava. Obično je govorio: „Povećaj svoj unutrašnji prostor – nosićeš više milosti.“ Kad god bi ljudi pitali Atmanandu: „Šta možemo da uradimo kako bismo dostigli stanje Boga?“, Atmananda bi uvek odgovarao: „Činjenjem ćete samo dobiti više karme. Jedino kroz ne činjenje ili odvojeno postojanje od dela i rezulatata dela, dok ih činite, možete spoznati Boga. Ne možete „dobiti“ Boga. Bog se samo može spoznati. Bog je uvek tu. Stanje Boga se mora zaraditi kroz prazninu. U tišini, vi postajete toga svesni. Akcije i izražaji obično oduzimaju tu mogućnost.“

Tog dana jedva da je bilo posvećenika u hramu. To je bio seoski hram, udaljen od gradske gužve. Jedna stara žena i njena mlada unuka šetale su oko hrama i mantrale: „Aum Namo Bagavate Vaasudevaaja”, svetu mantru Gospoda Višnua. Kada je video Atmanandu i njegovu pratnju, sveštenik je izašao iz hrama i dao im cveće, pastu od sandalovine i dve banane koje su ranije bile ponuđene Gospodu Krišni od strane nekih posvećenika. Sveštenik je rekao: „Ne idite. Dozvolite mi da završim rituale i zatvorim hram. Želeo bih da vam podelim još hrane.“ Ušao je u hram da završi večernju puđu (rituale). Atmananda je dao jednu bananu staroj ženi sa devojkom, koja je došla blizu njega da mu dodirne stopala. On joj nije dozvolio da mu dotakne stopala. Umesto toga, on je dodirnuo zemlju blizu njenih stopala. Ona je povikala: „O, ne Svamiđi, vaše dodirivanje mojih stopala će mi doneti veliki greh!“ Atmananda se nasmejao i rekao: „Ako sam ja uzrok tvojih grehova ja ću ih i odneti. Blagoslovi ovog sina, majko. Ja dodirujem stopala moje majke.“ Ova epizoda se završila ovde jer je Atmananda čovek koji ne priča mnogo i skoro nema emocija. On je živeo život savršenog Avadute.

mohanji-blessing-sight

Atmananda i njegova grupa od devetoro ljudi su seli izvan hrama očekujući sveštenika da zatvori hram i pridruži im se. Sveštenik je živeo na oko 30 metara od hrama. Obično je nosio svojoj kući pirinač i voće koje su posvećenici nudili Bogu posle svakog dnevnog rituala. Sa ovim je njegova petočlana porodica preživljavala. Nikada se nisu žalili na siromaštvo niti su brinuli zbog svoje nesreće. On je prišao Atmanandi, doneo nekoliko širokih listova sa drveta koji su služili kao jednokratni tanjiri, raširio ih na ravnom kamenu blizu banjanovog drveta, i svojom rukom počeo da služi pirinač. Poslužio je skoro polovinu toga što je imao na listovima. Ostatak je ostavio za svoju porodicu. Iz manje posude, koristeći kašiku napravljenu od lista preklapanjim na određen način i pričvršćenim zajedno sa grančicom biljke, sipao je malo gija na pirinač. Atmananda je u miru sedeo i posmatrao. Sveštenik je pravdajući se pogledao Atmanandi i rekao: „Ovo je sve što imam. Molim te prihvati moj skromni poklon i blagoslovi me.“ Atmananda je sa zahvalnošću držao sveštenikovu ruku u kojoj su se još uvek nalazili ostaci pirinča i rekao: „Divno otelotvorenje bezuslovne ljubavi, tvoje generacije neće znati za glad.“ Svešteniku su zasuzile oči. Atmananda je rekao: „Vi imate gladna usta koja čekaju na ovu hranu. Nama si dao polovinu. Oni će možda zaspati gladni jer hrana koju imaš nije dovoljna za petoro ljudi. Ja to neću dozvoliti. „Uzeo je list banane i prekrio posudu koju je sveštenik držao u rukama, dodirnuo je tri puta i rekao svešteniku: „Ne otvaraj ovaj list dok ne bude vreme za serviranje. Biće dovoljno hrane za sve.“ Do tada je sveštenik već bio preplavljen zahvalnošću. Pokušao je da se prostre pred Atmanandina stopala. On to nije dozvolio. Podigao ga je i rekao: „Ti se dobro brineš o voljenom Gospodu Krišni bez ikakvih zahteva i očekivanja. Ti si čist i nesebičan čovek. Nikada se ne brineš za sebe i svoju porodicu dok deliš hranu sa strancima koji ovde zalutaju. Tvoja porodica je takođe dobra i pobožna. Doći će vam samo dobrota i blagoslovi. Možda jesi materijalno siromašan. Ali imaš bogato srce. Od ovog trenutka nikada ni u čemu nećeš oskudevati. Tvojih sledećih sedam generacija će iskusiti dobrobiti tvojih dela.“ Rekao je svešteniku kom su oči bile pune suza zahvalnosti da ide kući.

20170725_091415-11989405561

Zatvorio je oči, ispevao neke mantre i dodirnuo hranu ostavljenu na tanjiru od lista pored sveštenika. Niko ne zna kako je to malo hrane postalo dovoljno. Svi su jeli pirinač sa gijem punih srca i niko nije shvatao da prvobitna količina nije bila dovoljna čak ni za jednu osobu, a kamoli za njih devetoro. Ista stvar se desila u kući sveštenika. Svi su jeli dovoljno hrane, a i dalje je bilo još. (Posuda koju je Atmananda dodirnuo ostala je sa tom porodicom četiri generacije. U njihovoj kući nikada nije bilo oskudice hrane.) Svi na okupu su bili zaprepašćeni kako je nerazmetljivi Atmananda izveo ovo čudo. Dok su tome svedočili, nisu razmišljali o tome kao o čudu zbog svoje velike gladi. Kasnije su shvatili da oni zapravo nisu poznavali Atmanandu, kao ni to kako je funkcionisao u bilo kom trenutku.

Iste večeri su napustili prostorije hrama i smestili se na školskoj verandi koja se nalazi na sat vremena od hrama. Atmananda je uvek šetao najmanje sat vremena posle večere iako mu šetnja nikada nije nedostajala jer su hodali skoro ceo dan, svakodnevno. Pre svitanja, Atmananda je otišao da se okupa i uradi jutarnje rituale. Škola je bila daleko od obale reke. Zato su se okupali vodom iz bunara.  Atmananda je obavio svoje rituale nekoliko metara od bunara, sedeći na kamenu. Kada su žene iz susednog sela počele da dolaze prema bunaru da uzmu vodu, Atmananda je ustao i počeo da odlazi. Njegovih devet sledbenika su ga pratili.

Još uvek je bilo mračno. Išli su sat vremena po mraku. Koren ogromnog drveta nalazio se na putu koji nije bio jasno vidljiv. Atmananda koji je išao ispred svih, sapleo se o njega, pao i gadno povredio desnu nogu. Nije mogao da ustane i hoda.  Njegovi pratioci su ga podigli i odneli na čistinu, na ravan kamen na kojem su se razni putnici obično odmarali kada su bili umorni. Kamen se nalazio blizu seoskog puta. Krvario je. Nisu znali šta da učine. Atmananda ih je zamolio da donesu malo lišća od jedne obične divlje biljke. Doneli su mu lišće. Atmananda je zgnječio lišće i pričvrstio tako napravljenu smesu na mesto povrede. Nije bilo odeće kojom bi se moglo vezati. Uzeo je sa sebe svoj peškir, koji je bio njegova jedina odeća osim tkanine oko kukova, i vezao ga preko zgnječenih listova.

20171022_1116402001677577

Zbog iscrpljujućeg bola Atmananda nije mogao da hoda. Njegovi pratioci su ponudili da ga nose, što je on odbio. Sedeo je na kamenu od jutra do mraka. Atmananda i njegovi pratioci nisu imali nimalo hrane. Uspeli su da nabave malo vode sa susednog bunara. Nije bilo kuća u susedstvu, a na putu je bilo svega nekoliko putnika. Da su se vratili nekoliko kilometara unazad, stigli bi do škole i sela gde su proveli prošlu noć. Ipak, Atmananda je bio tvrdoglav. Nije nikada mario za glad, ali njegovi pratioci jesu. Neki od njih su očekivali od Atmanande da učini neku magiju i nabavi im malo hrane kao što je učinio ranije. Ništa se nije desilo. Jedan po jedan pratioci su počeli da protestuju između sebe, stojeći podalje od Atmanande, i počeli su da se žale jedni drugima. Rekli su: „Ako je Gurudeva mogao da materijalizuje hranu za sveštenika, zašto to ne može da učini ponovo za nas?“ Jedan od njih je rekao: „Moj vid se zamutio od gladi. Ne mogu ništa da vidim.“ Drugi je pomislio: „Da li nas to Guru testira?” Treći je rekao: „Jeste li sigurni da je on materijalizovao hranu prethodnog dana ili smo mi to izmislili?” Jedan je primetio: „Nema šanse. On je to uradio. Svi smo jeli.“ Drugi je rekao: „Prilično sam siguran da on nema takve moći. To su verovatno hram, Gospod Krišna i sveštenik učinili mogućim. Da je imao takve moći, ne bi dozolio da gladujemo. Zašto sada to ne može da uradi?” „Ako ima moć da zna naše umove, trebalo bi da zna da smo gladni. Zašto ne uradi ništa po tom pitanju?“ Druga osoba je rekla: „Da li spava, pretvarajući se da spava kako bi nas prevario, ili u stvari meditira?” Jedan od njih je rekao: „On od nas nikada nije tražio da ga pratimo. Takođe nikada neće tražiti od nas da odemo. U potpunosti je na nama da ostanemo ili da odemo.“ Jedan je odgovorio: „Koji je njegov plan? Hoće li sediti na ovom kamenu sve dok ne ozdravi, što bi moglo da potraje nedeljama?“ To je bila zastrašujuća pomisao za sve.

Bila je skoro ponoć. Niko od njih ništa nije jeo. Ako bi se vratili nazad stigli bi u selo. Nije bilo nikakvih naznaka o tome šta se nalazilo na putu ispred. Neki su odlučili da vrate nazad ka školi. Zakoračili su nekoliko koraka, ali šumska staza je bila mračna i zastrašujuća.  Plašili su se zmija i noćnih životinja. Stali su i vratili se. Činilo se da Atmananda spava i da svega ovoga nije svestan. Manu i Ramakrišna su seli s jedne i druge strane pored Atmanande, fokusirajući se na svog Gurua koji je sedeo u njihovom srčanom centru i nisu osećali nikakvu glad. Ostalih sedmoro ljudi su bili u potpunoj konfuziji. Neki od njih su pokušali da legnu da spavaju, ali bizarni zvuci džungle, jaka glad i strah od životinja koje su vrebale ozbiljno su uticali na njihov san. Konačno, bilo je svega par sati do izlaska sunca. Atmananda se probudio. Pitao je Manua da mu donese dva štapa. Upotrebio ih je kao štake i krenuo napred. Njegovi gladni, zbunjeni i neispavani sledbenici su ga nerado pratili. Atmananda nije nosio ništa na sebi osim parčeta tkanine oko kukova jer je njegov peškir postao zavoj, koji je prekrivao sveže zarađenu ranu.

Srećom, nakon što su hodali nekih sat vremena, našli su bunar koji je sagradio kralj zarad pogodnosti putnika. Izvadili su vodu, umili se, pili, neki su oprali svoju odeću  dok su se kupali, dok je Atmananda čistio svoju ranu, stavio više lišća i vezao je ponovo istom tkaninom. U okolini nije bilo hrane. Bilo je to dugo gladovanje.  Nakon što je završio sa jutarnjim ritualima, Atmananda je počeo da hoda. Kao i uvek, nikada nikome nije govorio gde ide i koliko dugo će hodati. Samo je krenuo.  Sedmorica njegovih sledbenika su imali samo jednu misao na umu – HRANA. Izlazak sunca je iznedrio raznobojne ptice iz gnezda, cveće je cvetalo, a šumska staza je izgledala divno, rajski, sa svim tim različitim cvećem i kapljicama rose koje su ga krasile sa sunčevim zracima. Samo su Manu i Ramakrišna mogli da uživaju u ovome. Ostali su tragali za voćem, lišćem, korenjem ili čak semenjem koje bi mogli pojesti i tako savladati glad. Atmananda je hodao na svojim štakama. Nikada nije pitao ili mario kako su se njegovi sledbenici osećali. Kao prvo, nikada nije tražio ni od koga da ga prati. On je bio Avaduta, veoma introvertan i savršeni samotnjak.

20171105_0851531235432810

Napokon, bilo je podne. Svih sedmoro sledbenika su bili umorni. Do tada su stigli do potoka koji se spuštao kroz šumu i tekao ka reci. Oprali su svoja umorna stopala i lica i popili puno vode. Atmananda je seo ispod drveta i zatvorio oči. Manu i Ramakrišna su seli pored njega, povezali se sa njegovim srčanim centrom i rastvorili se u tome. Sedmorica zbunjenih sledbenika su se udaljili od njih i počeli da donose odluke. Vođa grupe i možda najgladniji od njih po imenu Amara je rekao: „Ja odlazim. Ne mogu da vidim kraj ovom putovanju. Ne mogu da sedim kao Manu sa praznim stomakom. I ubeđen sam da Atmananda nema božanske moći. On je obični monah lutalica.” Drugi je rekao: „Slažem se. On nema duhovne moći. Siguran sam da je u hramu to bio Gospod Krišna koji je izveo to prividno čudo.“ Treći je rekao: „Ja više ne mogu ovako. On nije zabrinut za nas. Previše je okupiran sobom. I nakon svega, šta smo uopšte naučili od njega?” Četvrti je rekao: „To je istina. Zašto mi idemo sa njim? Uvek je neizvesno i nema nikakvog učenja. On nas ničemu ne uči i zbunjuje me do nivoa frustracije svake vrste. Odlazim.“ Jedan drugi je rekao: „I ja odlazim. Ova neizvesnost nije vredna toga.“ Amara je rekao: „Prijatelji, on je običan čovek. On je pao i povredio se. Ne može da se isceli. Ne može da nahrani sebe ni druge. Tako je bespomoćan. Zar ne vidite to? On je sasvim običan čovek. Mi smo obmanuti.“

m-walking-from-the-back

Na kraju su se svi složili da je Atmananda samo jedan običan lutajući monah koji nema nikakve neobične moći niti znanje i pripremili su se da ga napuste. Odlučili su da odu kod njega i da se oproste. Kada su mu prišli, videli su kako njih trojica sede zatvorenih očiju u meditaciji. Nisu imali strpljenja da čekaju dok ne otvore oči. Samo su otišli. Nakon pola sata pošto su napustili Atmanandu, videli su drvo sa ukusnim voćem. Jeli su što su više mogli, a ostalo spakovali za ostatak putovanja. Nakon jela i odmora, Amara je rekao: „Vidite, Atmananda nije imao sreće. Samo što smo otišli od njega, pronašli smo hranu. Gladovali smo čitav dan, čak i noć, gledajući u njega i nadajući da će se pokrenuti. Doneli smo pravu odluku. Sada smo slobodni i sreća nas je poslužila u vidu hrane.“ Svi su se složili. Atmananda, Manu i Ramakrišna su se vratili u svoju ljudsku stvarnost ubrzo nakon što je grupa otišla. Atmananda je pokušao da ustane. Manu ga je držao za ruku i pomogao mu je. Atmananda je uzeo svoje štapove i počeo da hoda. Ramakrišna je rekao: „Gurudeva, dovešću ostale. Verovatno spavaju negde u blizini. Molim te da sačekaš malo.” Ni ne tražeći ih, Atmananda bez ijedne emocije ili zabrinutosti reče: „Oni su nas napustili. Hajdemo dalje.“

Nakon što su hodali svega deset minuta, naišli su na malo farmersko imanje. Kada su se približili, farmerova žena, mlada dama, izašla je iz kuće, pozvala ih i zamolila da sednu. Ponudila ih je vodom i sveže skuvanom hranom. Svi su dobro jeli. Atmananda ju je blagosiljao: „Anna daata Suki Bava” (Neka onaj koji je servirao hranu uvek bude srećan i živi u izobilju). Postala je srećna. Rekla je Atmanandi da je trudna i zamolila ga za blagoslove za dobro i zdravo dete na koje će njihova loza biti ponosna. Atmananda ju je blagolovio: „Tatastu“ ( Neka tako bude). Iako ih je molila da ostanu i večeraju i da prespavaju u okviru njihovih skromnih mogućnosti, Atmananda je ljubazno odbio njenu ponudu i odlučio da ide dalje. Farmerova žena je takođe ponudila Atmanandi neke biljke kao lek za njegovu ranu. On je i to takođe ljubazno odbio. Počeli su da idu dalje. Ona je stajala na izlazu sa položajem ruku dubokog poštovanja prema Atmanandi.

img_20170129_184948351_hdr274212378

Pre nego što je put skrenuo, Manu je pogledao unazad kako bi ženi uputio poslednji pozdrav. Kada je pogledao nazad da vidi je li ona još uvek tu, nije video damu, kuću niti stoku. Nije bilo traga nikakvom imanju. Samo gusta šuma koja je blokirala čak i sunčeve zrake. Mogao je samo da vidi seoski put iza sebe, koliko je dopirao vidik. Kao i obično, Atmananda se nikada nije osvrtao. Nastavio je da ide. I Ramakrišna i Manu su primetili da Atmananda hoda bez štapova i da nije bilo nikakvih tragova povrede na njegovoj nozi! Zapitali su se koji su to razlozi ove božanske drame i zaključili da je protreseno drvo i da su suvi listovi otpali, oni iz kojih je isušeno duhovno uverenje. Atmananda uvek kaže: „Uverenje je esencijalno kada neko odabere put oslobođenja. Možda je uverenje važnije od vere. Strast i neustrašivost su samo nusproizvodi toga.“

img-20171126-wa0004795575425

Jedno poglavlje iz života Atmanande se završava… ovde.

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Prevela: Nada Raković
Lektorisala: Tijana Sladoje
Uredila: Staša Mišić

Izjava o isključenju od odgovornosti:

Atmananda je izmišljeni lik kojeg je stvorio Mohanđi kako bi objasnio Tradiciju. Svaka sličnost sa stvarnim osobama i događajima je slučajna.

 

Advertisements

Leave a Comment »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries and comments feeds.

%d bloggers like this: