Susret sa bezvremenim Svecem sa Himalaja – Drugi deo

December 26, 2017 at 3:19 pm | Posted in Uncategorized | Leave a comment

Neizbežno putovanje na Himalaje

himalayas-mt-everest1

Himalaji – Prebivalište svega dragocenog. Odredište mnogih. Život za mnoge.

Kada su ova dvojica posetilaca napustili starog sveca, bili su potpuno zaprepašćeni. Nisu razgovarali dugo. Bili su izgubljeni u svojim mislima. Svetac je suptilno u njima izazvao inspiraciju da prate svoju darmu, da se drže jednog puta kako bi postigli duhovni napredak, pokazao je pred njima ogromne moći bez ikakvih pretenzija, pompe i veličanja. Bilo je očigledno da nije postojao nikakav napor sa njegove strane da ih zadivi, niti je očekivao išta od njih. Nijedna atrakcija koju je materijalni svet mogao da ponudi nije interesovala ovog polu-golog sveca. Da li je on Svetac Navnat tradicije? Zaista nije važno koji je put pratio. Jedino je važno to što je stigao!!! Zaista je stigao „KUĆI‟, ili je bio blizu.

Pokušavali su da pronađu mesto na kojem će ostati, da se okupaju u „tapt kund‟ ili u izvoru tople vode, i da prisustvuju večernjim molitvama. Sve se događalo u polusvesnom stanju. Njihov um je bio svuda. Osećali su se kao da su pronašli učitelja za kojim su tragali životima. Mnogo misli se pojavljivalo u njhovim umovima. Razmišljali su. Hoće li ih on prihvatiti kao svoje učenike? Jesu li dostojni toga? I šta je sa njihovim porodicama kod kuće? Nije se lako odvojiti od toga. Um želi, ali odgovornosti prisiljavaju ososbu da tu ostane. Ne može svako da bude „siddharth‟ i da napusti porodicu, zar ne? 🙂 Ili je napuštanje možda bolje nego emocionalni razvod i pretenciozno postojanje samo da bi se izbeglo razdvajanje iz bilo kog razloga? Ne, uopšte. U većini slučajeva um obično luta svuda dok je telo ovde! Lažna prijateljstva. Lažni odnosi! Za ovakve ljude, kod kuće se  sve odvija mehanički. Nema ljubavi. Nema osećanja. Samo ispunjavanje obaveza. Koegzistencija zasnovana na strahovima, ili samo „tamasu‟ ili inerciji! To je zaista loše, dok napuštanje svojih dužnosti ili odgovornosti takođe nije dobra ideja. Život nije lak, zar ne? 🙂 Svako u sebi nosi pomalo eskapizma. Svi žele da pobegnu od nečega. Međutim, situacije ih prisiljavaju da ostanu. Neki se oslobode. Eskapizam računa samo na odlaganje, a to znači da se ništa ne završi. To se nikada ne preporučuje na duhovnom putu. Ekstremno je važno da posmatrate svaku misao, reč i akciju, jer svakog trenutka mi određujemo našu sudbinu. Odnosi su svakako prilično vezujuća sila, u aspektu oslobođenja, ali napuštanje ili eskapizam nije rešenje. Ući u odnos je veoma lako, dok ispunjavanje obaveza samog tog odnosa nije.

tapt-kund-2

Topli blagoslovi u hladnim Himalajima! Toplina i divan POKLON od BOGA. Tapt Kund

Posetioci su nekako uspeli da odspavaju nekoliko sati. Misli koje su ih preplavljivale su ih uznemiravale. Uprkos velikoj hladnoći i stranom okruženju, osećali su se veoma energizovano i  nisu bili ni gladni ni žedni. Kakva magija! Nisu znali ni kada su konačno utonuli u san. Negde oko 4 ujutru začuli su zvukove izvan njihove male sobe. To su bili zvukovi i ljudi koji su hodali i mantrali. I oni su ustali, oprali zube u ledeno hladnoj vodi, koja pritom nije bila nimalo prijatna, 🙂 duboko su se potopili u tapt kund (topao izvor) ponovo i osećali su se mnogo bolje. Zatim su otišli u hram kako bi prisustvovali ranim jutarnjim molitvama.

Nakon molitvi, kako je dan odmicao nisu mogli da odole, uputiše se u pravcu boravišta sveca. Kada su stigli, on je mantrao neke mantre i izvodio je „homa‟, odnosno ceremoniju sa vatrom. Sačekali su da završi. Nakon rituala, svetac ih je pozvao da sednu oko vatre, da se ugreju i da pročiste sebe u neposrednoj blizini vatre. Poklonili su se prema mestu gde je gorela vatra, uzeli su malo svetog pepela odatle i ponizno su ga stavili na čelo. Bili su željni da čuju svečevo putovanje od juga Indije prema ledeno hladnom Badrinatu i da pokupe bisere njegove mudrosti.

U nameri da prekinu ovu ledenu tišinu i započnu razgovor, upitali su ga: „Svamiđi, tokom zime, kada je Badrinat obično pokriven ledom, da li i onda ostaješ ovde ili silaziš u niže predele Himalaja?‟

ganga_snan1

Svami se smejao: „Šta ja imam sa elementima? Zašto bi mi oni smetali? Ne idem nigde. Ja sam star čovek. Ostajem ovde. Kako bilo kakav led može navlažiti moju vatru?‟ Pokazao je na vatru ispred njih. Razumeli su skrivenu poruku. Vatra na koju je mislo je vatra duhovnosti. Led za njega predstavlja ometanje na putu. Nijedno ometanje ne može osvojiti njegovu ličnu usmerenost, posvećenost duhovnom životu, jer jedina sila koja kreira sve smetnje, a to je UM, ne postoji u njemu!!! On je uvek u „stanju bez uma.‟ Maja, ili iluzija, takođe ne može postojati. On je u potpunoj kontroli nad sobom i nad spoljašnjim elementima. Bilo je očigledno da smetnjama nije bilo mesta u njegovom životu. Pomislili su: „Koliko mnogo ljudi juri još uvek za dugama? Kada se približe,uoče samo isparavanje vode! Oni generacijama upadaju u zamku fatamorgane! A ovde je sada svetac koji nema nikakve veze sa iluzijama, ometanjima, zabludama, dugama. Sedi ovde u svom starom telu kao kamen ili stub na putu duhovnosti, smeje se onima koji love slike i reči i totalno se izgube kada slike i reči propadnu i istrule!!! Kakav svet pompe! Protraćeni životi!!! Koliko života su potrošili u jurnjavi na duge ostajući u vlastitom neznanju i svojoj gluposti?! Samo Bog zna!‟ 🙂

train-2

Ceo svet juri nešto. Većina ne zna kuda ide niti šta traži.

Pitali su: „Svamiđi, kako si dospeo ovde?‟

Svamiđi se opet nasmejao i ukratko im ispričao: „Zašto vam je to uopšte važno? Svako ima svoju priču, kao što je i vi imate. Nijedna priča nije slična. Sve priče su nevažne jer je svaki život jedinstven, različit, unikatan i životi nastavljaju da teku kroz vreme u večnost. Prošlost ovog tela nema nikavu vrednost za mene, baš kao ni vaša prošlost za vas. Ako možete nešto da ponesete od mene sada, ovo je taj trenutak, učinite to. Ovde sam da dajem. I, ovaj trenutak je vaša jedina stvarnost.‟

Nisu znali kako da ponesu, ili šta da ponesu, isto kao što nisu znali ni svoj sopstveni kapacitet ili zahteve. Razmišljali su: „Kakva situacija! Svetac koji je sposoban da da sve što nam je ikada bilo potrebno nas pita šta želimo od njega, a mi ne znamo šta! Da je Bog Badrinata došao tu ispred nas i ponudio nam blagodeti, šta bismo tražili? To je gola istina našeg postojanja. Ne znamo šta nam je potrebno!!!‟ Na kraju su rekli: „Blagoslovi nas, Svamiđi, tako da ne upadnemo u zamke duhovnog puta.‟

Svamiđi je rekao: „Tathasthu!‟ (Neka Tako Bude) i nastavio: „Napuštanje zavisnosti od sidija (duhovne moći) kao da uopšte ne postoje. Dešava se da se dobiju kada osoba duhovno napreduje. Poštujte sidije i živite bez ikakvog vezivanja za njih. Tako ostajete oslobođeni. Sidiji često vežu osobu i sprečavaju duhovno uzdizanje. Mamac sidija može takođe da podstiče u vašem umu prisustvo šest najmoćnijih i ekstremno opasnih neprijatelja ljudskog postojanja, posebno na putu duhovnosti. To su: kama (želja, pohlepa), krodha (ljutnja), lobha (požuda), moha (zabluda, vezivanje), mada (egoistični ponos) i matsarya (ljubomora/zavist). Oni su poput nevidljivog raka koji vezuje i uništava ljudksa bića iznutra. Uvek se pazite ovih neprijatelja. Uvek ostanite ukorenjeni u ISTINI i nenasilju, u svim aspektima vašeg života, sa vrhovnom VEROM.‟

girl-riding-an-alligator

Kada je um osvojen, svi strahovi nestaju.

Susretali su se sa Svamijem još mnogo puta tokom boravka u Badrinatu. Pokrili su dosta toga tokom tih dana. Sakupljali su fragmente Svamijeve priče koju je slučajno izgovarao. On nikada nije pričao svoju priču, ali pozivao se na mnoge nesreće njegove prošlosti kao primer da dokaže i ukaže na neke stvari tokom razgovora. Ovo je bilo dovoljno dobro da dobiju uopštenu ideju o njegovom životu i putovanju. Najveće iznenađenje je bilo to što je Svamiđi rođen 1600. godine! On je star oko 370 godina! Sledi priča…

IDI NA SEVER, NE GLEDAJ NAZAD

himalayas

Zemlja Bogova. Kolevka duhovnosti. Himalaji.

23. februara1600. godine, na obalama reke Nila u južnom delu Indije, u maloj kući, negde oko ponoći, rodila se muška beba. Nazvali su ga Raman. Njegovi roditelji su bili siromašni brahmini (sveštenici). On je bio njihovo jedino dete. Ramanov otac je bio sveštenik u obližnjem hramu. Bio je to mali hram i prihodi su bili vrlo mali, jedva da se moglo sakupiti nekoliko novčića, tek toliko da bude dovoljno za ručak tog dana. Novac su obično ostavljali posetioci na izlasku. Tim novcem morao je da prehrani sebe i porodicu. Imao jedom, jedno stablo manga i dva drveta kokosa na svom malom imanju. Tako su živeli dok je Raman odrastao. Raman nikada nije bio izložen luksuzu kao što su to bili komšije feudalci. Ramanova majka je obično posećivala bogate porodice tokom slavlja i festivala, što je bilo manje više uobičajeno, i oni su joj obično davali hranu i nešto odeće.

S obzirom na to da je Ramanov otac bio istinski i Brahmin satvik, on bi obično ustajao u tri ujutu svakog dana, i nakon što bi zaronio nakratko u obližnjoj reci, išao je ka hramu u mokroj odeći da održi svetost za božanstva hrama. Hram nije bio daleko od njegove kuće. Jednog takvog jutra, dok je koračao preko kamenih stepenica reke, osetio je blagi bol u grudima. Ignorisao je bol i nastavio dalje u pravcu hrama. Pre nego što je ušao u hram, srušio se i izdahnuo svoj poslednji izdisaj usled jakog srčanog udara. S obzirom na to da je bilo rano jutro, nije bilo nikoga u blizini da mu pomogne ili da ga odvede kod lokalnog lekara.

U selu je sunce tog dana izašlo sa vestima o smrti plemenitog sveštenika. Raman je imao svega tri godine i nekoliko meseci kada je njegov otac preminuo. On je znao da se nešto užasno desilo u njegovoj kući, ali nije razumeo dubinu ove tragedije. Gledao je kako njegov otac „spava‟ na podu u prisustvu mnogih. Nije mogao da shvati zašto njegov otac spava tokom dana jer to nikada ranije nije činio. On takođe nije mogao da razume zašto se toliko ljudi nalazi sada oko njegovog oca dok on spava. Za njega to nije značilo ništa, jer njegov otac spava svake noći, baš kao što i on sam to čini, i do sada niko nije bio zabrinut zbog toga.

Za njegovu majku to je bilo sasvim drugačije. Jedina osoba koja je donosila hleb u kuću ih je zauvek napustila! Nije znala kako će dalje. Raman je video kako njegova majka plače. Izgledala je neutešno. Ona ga je zagrlila i još jače zaplakala. Ponavljala je: „Tvoj otac je otišao zauvek. Ostavio nas je same!‟

himalayas1

Povremeno nas situacije guše i ostavljaju bespomoćnima. Naše duše nastavljaju da tragaju za oslobođenjem.

Mali Raman je znao da je ovo početak teškog i izuzetno tragičnog razdoblja za njih. Njegov otac je izgledao mirno u snu. Držali su njegovo telo na verandi kuće. Neki sveštenici su došli i izneli su očevo telo iz kuće i stavili ga na drvene daske koje su odsekli od stabla manga. Okupali su Ramana, naučili ga da obavi neke rituale i na kraju su spalili telo njegovog oca na vatri. Raman je sve to gledao ne znajući ništa naročito o tome što se dešava. Bio je prilično uznemiren kada je ugledao spaljeno očevo telo. Nije mogao da razume zašto je njegov otac, koji je samo spavao, sad bio spaljen! Duboka tuga se izlivala u njemu i briznuo je u plač, iako je bio i suviše mali da svari dubinu svega što se dešavalo. Mnogo rođaka je došlo tokom sahrane. Pokušavali su da uteše njega i majku. Izrazili su ljubav pre nego što su napustili njihov dom. Pozvali su majku i njega da dođu kod njih kad se završi sahrana.

Ubrzo nakon očeve smrti, on i njegova majka su se našli u siromaštvu. Nije bilo nimalo hrane u kući. Kao brahminovoj ženi (svešteničke kaste), Ramanovoj majci je bilo teško da pronađe posao jer su joj društveni uslovi dozvoljavali da radi samo u kućama ljudi u njenoj zajednici. Nije bilo lako. U to vreme sistem kaste je bio kontrolišući i prilično sramotan u Indiji. Ženi brahmina nije bilo dozvoljeno da bude viđena u javnosti, da bude sama napolju van kuće. Slično tome, oni koji su bili u drugim kastama, posebno oni koji su konzumirali meso i ribu, nisu smeli da priđu sveštenicima koji su mantrali i izvodili puđu ili su se redovno molili božanstavima u svojim kućama kao i u hramovima. Sveta vatra je gorela u njihovim kućama generacijama.

russian-family-photo

Mi mnogo volimo naše ljubimce! Ponekad toliko da želimo da ih jedemo!!! Koliko SMO sebični!

Prvobitni razlog za ovaj sistem neslaganja među kastama je bio taj što je meso životinja mrtav organizam ili mrtvo telo bez životne energije. Hramovi imaju božanstva ili idole koji su postavljeni sa svetim ritualima. To je hramovima obezbedilo živu energiju i trebalo je upravljati njihovim moćima. Preporučene metode molitve i mantranja su osmišljene tako da čuvaju i održavaju moć božanstava. Mrtvi organizmi su bili u kontradiktornosti sa mantranjem i stoga u suprtonosti sa pravom svrhom. To je razlog zašto su se držali podalje od ljudi koji su jeli meso i ribu. To je išlo toliko daleko da nekim ljudima nije bilo dozvoljeno čak ni da uđu u hramove. Rigorozni sistemi su bili napravljeni tako da obezbede svetost i moć božanstava u hramovima, i sveštenici koji su bili dobro obrazovani i obučeni pravom obrascu molitve, odabrani su da održavaju svetost tih božanstava. To je obično počinjalo za vreme Brahme Muhurtre, ili između tri i šest sati ujutru. Brahma Muhurta se smatra božanskim vremenom. Od sveštenika se takođe očekivalo da izražavaju čistotu. Kasnije su sistemi zloupotrebljavani, a netrpeljivost među kastama se bazirala na diskriminaciji.

virginmaryscry_450x250

Majka lije svoje suze kroz vreme i prostor… Njene suze i dalje teku…

Ramanova majka nije znala šta da radi. To što je rođena u brahminskoj porodici je postalo njeno prokletstvo. Oni koji su pripadali drugim kastama nisu imali nikakvih problema u pronalaženju posla, u poljima pirinča ili kao kućni pomoćnici u kućama feudalnih starešina. Nije znala kako da proživi ostatak života i kako da odgaja malo dete. Posetila je svoje rođake koji su živeli u komšiluku. Niko od njih nije pokazivao iskrenu brigu ili nameru da pomogne, osim što bi im dozvolili da im se pridruže za ručkom, ukoliko bi vreme bilo prikladno. Nakon nekoliko poseta je prestala to da čini jer im to nije donosilo ništa dobro, samo je doprinelo da se osećaju još više poniženo. Ona je bila zabrinuta za Ramana i za to kako se on oseća. Bilo je očigledno da niko nije dovoljno iskren u nameri da im pomogne. Sve njihove ponude, koje su se svodile na pomoć tokom sahrane, bile su lažne i postalo joj je jasno da oni to u stvari nikada stvarno nisu ni mislili.

I dalje je gajila nadu i pokušavala da dođe u kontakt sa svojim i rođacima svog muža koji su živeli blizu ili daleko od pirinčanih polja (kao farmeri) ili u njihovom komšiluku. Bio je tu jedan plemenit čovek, ali pošto je bio pripadnik druge kaste, to ga je ograničavalo. Nije mu bilo dozvoljeno ni da je pogleda u lice ili da razgovara sa njom. Kao što je to bio običaj, ona se uvek sakrivala iza vrata ili zida tokom razgovora sa njim. On je bio prilično iskren i uvek je nosio njena pisma i beleške rođacima, kao i njihove odgovore upućene njoj. Nikome nije bila potrebna pomoć u kući. Svi su imali izgovor, ovaj ili onaj, pravdajući se da nisu u prilici da pomognu njoj i njenom sinu. Nekoliko njih je poslalo nešto hrane i stare odeće. To je zasigurno pomoglo za neko vreme. Ali, život je morao ići dalje…

shooting-the-mgm-logo-1924

Ponovno definisanje nas samih je uvek dobro jer su promene neizbežne. Takođe, često moramo ponovno da definišemo sebe da bi nas drugi čuli!!!

Radnik sa pirinčanih polja je donosio Ramanu voće i slatkiše kad god bi dolazio u njihovu kuću. Iako nije bilo dozvoljeno jesti hranu koju je pripremila ili dodirnula osoba iz druge kaste, Raman i njegova majka nisu oko toga uopšte brinuli jer su bili gladni i bespomoćni. Njegove iskrenost i ljubav su bile bezuslovne i bezgrešne, i oni su bili duboko dirnuti njegovom pažnjom.

Nekoliko nedelja nakon smrti supruga došla im je u posetu rođaka iz daleka. Ona je bila poput lutajućeg monaha koji se nije zadržavao dugo na jednom mestu. Bila je poštovana od strane društva. U času kada je Ramanov otac preminuo bila je daleko, te je sada odlučila da ih napokon poseti. Bila je ražalošćena neprilikama koje su snašle porodicu. Takođe i duboko razočarana činjenicom da su se njihovi rođaci pravili da ne vide probleme i čak ih izbegavali. Ona je odmah preuzela inicijativu, razgovarala sa obližnjom bogatom porodicom i zamolila ih da zaposle Ramanovu majku da radi kao pomoćnica u njihovoj kući. Kako je bogata porodica bila iz njene zajednice, za njih je to bilo sasvim prihvatljivo i Ramanova majka je počela da radi tamo.

Raman je pravio društvo majci dok je radila jer ga nije mogla ostaviti samog u kući. U kući je bilo mnogo ljudi i mnogo dece. Bili su to dobri i ljubazni ljudi. Raman i njegova mjaka su bili dobro tretirani. Dobijali su dovoljno hrane i niko se nije mešao niti ometao njihovu slobodu. Kada se majka bavila kućnim obavezama kao što je kuvanje, pranje ili čišćenje, Raman se igrao sa decom u kući. Oni su delili čak i slatkiše sa njim. Izgledalo je da su Raman i njegova majka konačno pronašli mir i sreću i to im je bilo od velike pomoći nakon ozbiljnih neizvesnosti sa kojima su se suočavali nakon očeve smrti.

coca-cola-baby-bottle-mother-and-children-tulelake-siskiyou-county-california-dorothea-lange-1939

Glad njene dece dovodi majku do krajnjih granica…

Jednog dana, gazdarica kuće u kojoj je radila je objavila svim svojim slugama i sluškinjama da se njena ćerka udaje i da oni moraju da se pripreme za ovaj veliki događaj. Podelila je svima novu odeću kao znak sreće za predstojeći događaj i zamolila ih da to nose za vreme proslave. Svi su bili srećni i prilično uzbuđeni. Raman je trčeći došao majci u želji da joj ponosno pokaže svoje nove stvari. Zagrlila ga je, a suze radosnice potekoše njenim licem. Nije mogla ni da nasluti da će ovaj događaj biti prekretnica za nju i njenog sina.

Kako se datum proslave približavao, gosti su pristizali. Dužnosti i obaveze u vezi sa slavljem su se povećavale. Jednog dana, dok je Ramanova majka čistila prostorije na prvom spratu te ogromne kuće, mladina majka je zatražila od žene da ode u njenu sobu i potraži zlatni nakit sa dragim kamenjem, koji su kupili posebno za ovu priliku. Prvi put je Ramanova majka videla takav raskoš i sjaj. Mladina majka joj je dala ogrlicu okovanu dijamantima da pogleda iz svoje ruke. Divila se lepoti i sjaju neko vreme, a onda ju je vratila nazad. Nijednog trenutka nije osetila da bi ona trebala imati nešto takvo. Ramanova majka je bila pobožna i dostojanstvena. Znala je svoje mesto u društvu. Nikada nije čeznula za zemaljskim bogatstvima. Nedugo zatim, otišla je da završi svoj posao.

1image

Tolerancija i koegzistencija čine život vrednim. Ljubav nadmašuje sve…

Ubrzo nakon ručka začula se velika buka u kući. Ljudi su trčali gore-dole. Neko joj je rekao da je ogrlica ukradena. Nije mogla da veruje. Znala je da je ogrlica izuzetno skupa. Pretražili su čitavu kuću. Pozvali su policiju i ispitali su sve, posebno služavke i sluge. Neke od njih su odveli u policijsku stanicu i pretukli ih kako bi ih naveli da kažu istinu. Odveli su i Ramanovu majku takođe jer je mladina majka rekla policiji da je ova služavka videla tu ogrlicu i držala je u ruci. Ona je dala sve od sebe da ih uveri da je nije ona uzela. Proveravali su je. Pregledali su i njenu kuću. Pretili su joj, zlostavljali je i ponižavali ne bi li napokon izvukli istinu od nje, odnosno gde je ukradena ogrlica. Plakala je. Preklinjala ih je da veruju njenim rečima. Ogrlica nije pronađena. Na kraju su svi bili frustrirani nestankom ogrlice da su odustali od dalje potrage. Međutim, nikada nisu prestali da sumnjaju u nju. Dan uoči svadbe ona i Raman su zamoljeni da napuste njihovu kuću. Izgubila je posao! Nije mogla da veruje šta ju je snašlo! Raman nije mogao da shvati šta se dešava, samo je znao da je njegova majka u užasnom stanju. Njegov dečiji i nevin um je mislio da ona plače jer nema nikakvog nakita na sebi. Pokušavao je da je uteši najbolje što je mogao govoreći joj da kada on jednom poraste radiće naporno i kupiće joj gomilu zlata. Ovo ju je još više ražalostilo. Nisu zlato i nakit ono što je ona tražila, već samo dva obroka dnevno za Ramana. To je sve što je želela u životu. Nikada nije marila za sebe. Kako da to objasni Ramanu? Kako da ga urazumi? Kako ne bi ražalostila srce svog deteta, pretvarala se da je srećna.

Nakon što se proslava završila, starešine iz zajednice koje su podržavale feudalnu vlastelu odlučili su da kazne Ramanovu majku zbog navodne krađe ogrlice, čvrsto verujući da ju je ona ukrala. Izdali su naredbu koje je glasila: “Neka joj niko ne da posao, hranu ili bilo šta drugo. Niko da joj nije dao lekove niti odeću. Nijedan lekar je ne sme lečiti. Ona je potpuno isključena iz društva.” Na dan kada je isključena iz društva Ramanova majka je htela da počini samoubistvo. Sve njene nade su iščeznule. Ipak, nije bila u stanju da to učini pri pomisli na svoje šestogodišnje dete, sina Ramana. Odlučila je da preživi kako bi i njega držala u životu. Jednoj ovakvoj, izopštenoj ženi iz društva, neće niko pomoći u selu jer će je i oni izopštiti iz zajednice. Ako neko bude viđen da joj pomaže, ta osoba će takođe biti izopštena iz društva. Plašeći se naređenja feudalnih gospodara niko se nije usuđivao da joj da ni čašu vode, niti da joj dozvoli da radi u njihovim kućama ili farmama. Dan za danom postajala je sve slabija. Preživljavala je sa svojim sinom od onoga što su mogli naći na svom malom imanju. Nisu imali više novca, kao ni bilo kakve podrške i pomoći. Niko nije hteo ni da ih pogleda. Situacija je bila gora od svakog zatvora.

mother-and-child

Za svaku majku je njeno dete najdragocenije. Ne važi to samo za ljude. Isto važi i za sva druga bića. Pre nego što ubijete mladunče bilo koje vrste-dete, životinju ili pticu, molim vas, setite se neoprostive agonije kroz koju prolazi njegova majka…

Farmer iz komšiluka, koji im je obično pomagao, sada to više nije činio zbog njenog izopštenja iz društva. Bio je potpuno bespomoćan i ljut. Imao je svoju porodicu i plašio se da bi njegovi smeli potezi mogli negativno uticati na njegovu ženu i decu. Svi su ih se klonili. Malo po malo, Ramanova majka se počela razboljevati. S obzirom na to da nijedan lekar nije smeo da je leči, nije mogla dobiti nikakve lekove. Pokušavala je da sakupi suve semenke i voće iz dvorišta kako bi spremila makar jedan obrok svakog dana za Ramana. Raman je takođe davao sve od sebe da joj pomogne. Danima se njeno zdravlje pogoršavalo i postajala je sve slabija i slabija. Nije više mogla da stoji na nogama. Puzala je od prostorije do prostorije. Raman je bio previše mali da bi joj pomogao. Ipak, davao je sve od sebe da pomogne bolesnoj majci. Ona je znala da neće još dugo poživeti.

Jedne noći pozvala je Ramana. Suze su klizile niz njene obraze. Zagrlila ga je i rekla mu: „Sine moj, uskoro ću te napustiti. Žao mi je. Ne mogu više biti u ovom telu. Odlazim tamo gde je tvoj otac. Ali, ne mogu te povesti sa sobom. Uvek sam te svuda sa sobom vodila, ali ovaj put moram da odem sama. Uskoro ću umreti. Kada umrem, ti sam nećeš moći da spališ moje telo kao što su to učinili rođaci kada je tvoj otac umro. Ti si previše mali. Nemaš novac i niko ti neće pomoći. Ako budeš mogao, odvuci moje telo na kraj dvorišta (oko 20 stopa od ulaznih vrata kuće), gurni ga u rupu tamo i baci malo zemlje preko njega. Ako to ne možeš da učiniš, ostavi telo tu, uzmi ovaj štap i ovo malo tkanine i hodaj prema severu.‟

„IDI NA SEVER. NE GLEDAJ UNAZAD.‟ To su bile poslednje reči ove jadne, nevine i pobožne žene. Zatvorila je oči. Raman ju je zagrlio i stavio glavu u njeno krilo. Naslonio je svoju glavu na njeno lice. Prošlo je otprilike sat ili dva. Osećao je kako njeno lice postaje hladno. Njeno disanje se zaustavilo. Sipao joj je malo vode u usta. Popila je malo, a ostatak se prolio preko njenih usta. Pogledala je njegovo lice poslednji put kao da ga je blagosiljala, i izdahnula je.

mother_child

Majka i dete- bezuslovan odnos, prošla poređenja.

raid-crying-boy-big1

U ludom svetu pretvaranja ko još misli na suze bespomoćnog dečaka? Ako ne možemo da vidimo suze naših najdražih, kako ćemo ikada videti nevidljivog Boga???

Raman je sedeo pored njenog tela grleći je sve do kraja dana. Nije znao šta da radi. Iznenada je postao siroče. Niko više nije postojao u njegovom životu. Ustao je i seo na verandu gledajući napolje. Ptice su cvrkutale u bašti napolju. Životinje sa pašnjaka su ga posmatrale. Da li su one razumele njegovu tugu? Nadao se, želeo je da ga neko pogleda. Međutim, niko nije gledao ni njega, ni kuću. Plakao je. Nikoga nije bilo briga. Vratio se opet unutra. Opet je video telo svoje majke. Zagrlio ju je i zaplakao. Odlučio je da učini onako kako mu je rekla. S velikom mukom dovukao je njeno telo, suvo i kruto, do praga. Nekako je uspeo da je izvuče napolje do zemljišta. Jecao je i plakao. Kada je pokušao da odvuče telo do tog mesta, farmer koji im je ranije pomagao ga je video. Nije mogao da veruje svojim očima. Bio je zaprepašćen gledajući ovog malog dečaka kako vuče telo svoje mrtve majke preko dvorišta. Bio je u strašnoj agoniji kada je odjednom shvatio da je ova pobožna žena, njegova komšinica koju je oduvek poštovao, umrla! Agonija je tresla njegovo srce dubokom krivicom što nije bio tu da pomogne kada im je to bilo potrebno. Sada je prekasno. Rekao je sebi: „Neka me starešine izopšte ili ubiju. Nije me briga. Moram da pomognem ovom jadnom detetu.‟ Prišao je da pomogne Ramanu da pomeri telo njegove majke do rupe u koju je hteo da je sahrani. Doneo je nekakvu lopatu i prekrio telo zemljom i mokrim blatom. On i Raman su seli i posmatrali grob u dvorištu neko vreme. Ubrzo je Raman ustao, ušao u kuću, uzeo štap i tkanine koje mu je majka poverila. Otvorio je. Ponovo je zaplakao kada je video da je ona, uprkos siromaštvu, spakovala nešto sirovog pirinča, nekoliko novčića i nešto odeće za svog sina! To je bila njena ušteđevina! Raman je obrisao suze i izašao napolje. Farmer je čekao. Rekao je: „Pođi sa mnom. Ja ću se brinuti o tebi. Ja ću te odvesti kući.‟ Raman mu se zahvalio i rekao mu šta mu je majka rekla da uradi. Farmer je slušao Ramanove reči sa suzama u očima. Znao je da ne može da promeni njegovo mišljenje. Mnogo je voleo svoju majku. Nikada ne bi učinio ništa što protivreči njenoj želji ili naredbi. Dok je Raman koračao prema njenom grobu, dotrčao je jedan kurir i upitao ga: „Gde ti je majka? Njihovo Visočanstvo je želi ponovo u kući. Konačno su pronašli ogrlicu koja je nestala. Pala je između dva ogromna kreveta i kada su pomerali krevete da počiste, našli su ogrlicu. Starešine su povukli tužbu i izopštenje. Ona je sada dobrodošla nazad u domaćinstvo! Ti si takođe dobrodošao!‟ Raman je zurio u njega i nežno se nasmejao. Pokazao je prema grobu na kraju dvorišta i bez ikakvih osećanja rekao: „Tamo je. Ne može da se vrati kod njih. Otišla je zauvek.‟

Raman je poslednji put pogledao njihovu malu kuću. Poklonio se grobu svoje majke i uputio se prema „Severu‟. Nikada više nije pogledao nazad. Taj mali dečak Raman je sada 370-godišnji svetac koji je sedeo pred posetiocima Badrinata!

ganga-river1

Život večno teče. Ko je ovo u potpunosti shvatio? Ko je razumeo dimenzije od 360 stepeni?

Ako Bog da, trebalo bi da ispričam njegovo putovanje u sledećem delu ove trilogije.

Volite i poštujte sva bića. Svako biće oseća, baš kao i mi. Saosećanje je vrlina. Imajte je na pretek. Imajte na pretek ljubavi iznutra. Dozvolite da vas LJUBAV preplavljuje sve vreme. Volite sve i služite svima. Vaš život će postati potpun i kompletan! Budite blagoslovljeni,

Volim vas uvek,
M

dscn5003

Nema ništa da se “dobije”. Praznih ruku smo došli, praznih ruku odlazimo. Ništa ne možemo posedovati. Svo takmičenje ovog sveta je proizvod neznanja. Potpunog neznanje!!!

Originalni tekst možete pročitati ovde.

Prevela: Nada Raković
Lektorisala: Dejana Vojnović
Uredila: Staša Mišić

 

Advertisements

Leave a Comment »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.
Entries and comments feeds.

%d bloggers like this: