Babađi – izvan svake definicije (rečima neopisiv) – 2. deo

April 17, 2014 at 8:08 pm | Posted in Uncategorized | Leave a comment

 

Image

Izvan vremena i prostora, izvan svakog definisanja, postoji Učitelj… Smerni duboki nakloni…

Predajem sve svoje misli i reči u vezi sa ovim blogom do nogu Babađiju.
Mohan koji piše o Avataru kao što je Babađi isto je kao da kapljica vode saopštava nešto o okeanu. Nastojim samo da skromno pokušam da opišem svoje doživljaje s Babađijem – ako to ostavi ikakav trag na vas, zasluga ide Babađiju. Ovo je nastavak prethodnog bloga s istim naslovom.
Moj sledeći doživljaj s Babađijem zahteva kratak uvod.
Negde tokom 2005. godine, bio sam nezaposlen, i doživljavao duboku finansijsku krizu. Međutim, to je bilo vreme kada je moj duhovni život cvetao. Nakon teškog boravka u Iraku 2004, uprkos pobuni i smrtnim opasnostima, vratio sam se u relativno tih dom u Indiji, bez posla i bez ičega konkretnog što bi mogao da radim, osim dobrotvornih aktivnosti. Odlučio sam bio da kakva god kriza da se dogodi, nikada neću koristiti ni delić novca iz humanitarnih fondova radi svojih ličnih potreba. Čvrsto sam se držao te odluke, uprkos svemu.
U to vreme družio sam se s jednim duhovnim Učiteljem i njegovim ašramom (izbegavam da upotrebim njegovo ime da bih izbegao neugodnosti). Bio mi je više nalik na duhovnog brata. Bio je takođe uključen u mnoge dobrotvorne aktivnosti i to je bio moj glavni interes. Osim toga nije bilo nikakvog prenosa znanja ili moći između nas. Takođe sam se neobavezno bavio nekom papirologijom u ašramu, honorarno, i povremeno sam putovao s ovim Učiteljem, kada bi nekuda išao. Sreo sam mnogo ljudi koji su došli da ga posete i sklopio mnoga poznanstva za to vreme. Većina tih veza je nestala isto tako brzo kao što je i nastala.

Image

Relativna anonimnost mi je omogućila duboko razmišljanje o Sebi.

U jednoj takvoj prilici, sreo sam Amerikanca koji se zvao Ričard i njegovu prijateljicu Kejti (promenio sam imena da bih očuvao anonimnost) iz Velike Britanije. Došli su da upoznaju ovog Učitelja. Ričard je bio krupan, mišićav, sportski tip, dok je Kejti bila stidljiva i tiha. Sreo sam ih nekoliko puta za vreme njihovog boravka tamo i razmenili bismo po koju reč, kad god bismo se sreli. Kejti je ostala tamo samo nedelju dana, dok je Ričard ostao dve nedelje.
Na dan kad je Kejti odlazila, nakon primanja blagoslova od Učitelja, ona i Ričard su stigli do sobe gde sam sedeo. Kejti mi je prišla i rekla: ”Ne znam zašto, ali osećam da bi ovo putovanje bilo nepotpuno kad ne bih primila blagoslov i od tebe, pre nego što odem.”
Ričard je takođe bio s njom. Stajala je. Ustao sam i stavio svoj dlan na njenu glavu (iako su, za vreme Šaktipata i naših meditacija, mnogi od vas imali ovakvo iskustvo, molim vas da se setite da se ovaj događaj desio mnogo pre nego što sam držao bilo kakvu javnu meditaciju, dakle kada sam bio potpuno anoniman, ne-entitet per se). Vrlo jaka energija je počela da teče iz mog dlana – počela je da se trese i pala je u trans. Pomogao sam joj da sedne i tako je ostala u dubokom transu neko vreme. Ričard je sve ovo posmatrao. Nikoga više nije bilo u sobi.

U uzvišenom stanju bitisanja, Stvarnosti se menjaju…

U uzvišenom stanju bitisanja, Stvarnosti se menjaju…

Dok je Kejti bila u dubokom transu, Ričard me je pitao:”Mogu li da držim tvoju ruku?” Rekao sam:”Naravno.” Seli smo, uzeo mi je ruku i poljubio je. Jasno se videlo da se nešto u njemu pokrenulo, a onda je uzviknuo:”To je bio ISUS, kladim se!!! Blagoslovio je Kejti. Tako moćna energija!!! Toliko ljubavi!!!” Zahvaljivao mi se više puta i držao mi ruku oko 30 minuta sve dok Kejti nije izašla iz transa. Imala je suze u očima. Zagrlila me i rekla: ”Ovo bih propustila da te nisam pitala. Uvek verujem svom unutrašnjem vodiču. Kad god sam te videla ovde, uvek sam osećala da si nema tajanstvenost. Nisi ono što se čini da si. Tvoja unutarnja dubina ti se vidi u očima. Sada shvatam ko si. Zahvalna sam.” Nasmejao sam se i rekao: “Kejti, ja sam prazna posuda. Zavisim od onoga šta se u mene napuni. Mohan uopšte ne postoji. To je tako prosto.”
Ričard je ustao i zagrlio me. I Kejti i Ričardu su navrle suze na oči. Nikada više nisam sreo Kejti, do dan danas. Međutim od tada sam se veoma zbližio s Ričardom, koji se vratio do ašrama nakon što je ispratio Kejti do aerodroma. Naše se prijateljstvo nastavilo, s mnogo neočekivanih blagoslova Učitelja.

Vatra duboke duhovnosti nas održava…

Vatra duboke duhovnosti nas održava…

Veza s Babađijem – Ričardova priča

Ričard je rođen u SAD-u. Imao je problematično detinjstvo i burnu mladost. Odrastao je kao buntovnik, koji se stalno borio protiv nečega. Sve njegove veze su bile haotične. Imao je niz tuča, problema i policijskih intervencija. Tako je jednog dana, dok je vodio besciljan i nesmotren život, ušao u knjižaru i uzeo čestitku za svoju devojku. Čim je ušao, ugledao je policu punu novoprispelih knjiga. Jedna knjiga je posebno privukla njegovu pažnju. Na naslovnoj stranici bio je jedan čovek detinjeg izgleda koji je sedeo s prekrštenim nogama. I odmah pored knjige je stajao čovek koji je bio naslikan na naslovnoj stranici – u istom kostimu, polu-go. Jako se iznenadio. Nikada pre nije video takav kostim u svom životu. I pomislio je da bi to moglo da bude možda ceremonijalno potpisivanje knjige i da taj čovek možda reklamira svoju knjigu.
Ričarda nisu zanimale nikakve knjige. Tako da je otišao u deo knjižare gde su bile izložene čestitke. Izabrao je jednu i, dok se vraćao do kase, opet je video onog čoveka, kako još uvek stoji pored knjige. Čudio se što ga niko drugi nije ni primećivao ni uznemiravao, čak ni iz radoznalosti. To je bilo jako čudno u prodavnici punoj ljudi. Kad ga je Ričard pogledao, nasmešio se i pozvao ga je da mu priđe bliže. Nesvesno, Ričard mu je samo prišao. Pozvao je Ričarda po imenu. Bio je šokiran!!! “Kako me ovaj polu-goli čovek prepoznaje?!”, mislio je Ričard. Podigao je pogled da pročita naslov knjige. Zvala se “BABAĐI”. To nije Ričardu ama baš ništa značilo. Polu-goli čovek je progovorio: ”Kako si, Ričarde?” Tog momenta, Ričard je shvatio da nije mogao ni reč da izusti. Jezik mu se nije pomerao. Čovek se smešio i nastavio da govori. Prosto je navodio sve važne događaje iz Ričardovog života kao da je pred njim bila otvorena knjiga Ričardovog života. Ričard je bukvalno ostao bez teksta. Onda je rekao: ”Opet ćemo se mi sresti. Reći ću ti još mnogo toga, što treba da znaš i što svet treba da zna.“ Uskoro, čim je to rekao, Ričard ga nije mogao nigde naći. Nestao je!

Ričard se ošamutio od iznenađenja. Nije mogao da shvati šta mu se to upravo desilo. Iz straha da mu se slušaoci ne bi rugali, ni jednoj jedinoj duši nije rekao za to. Držao je to u sebi kao strogo čuvanu tajnu. (Moramo se setiti da Ričard nikada nije bio religiozan, duhovan, niti je ikada bio naklonjen duhovnosti. Nije imao ni prijatelje iz tog sveta.)
Prolazili su dani. Ričard je počeo da dobija mnoge poruke od ovog čoveka, telepatski. I mnogo puta bi iznenada video da čovek stoji pored njega, čak i ako je bio unutra u njegovoj kući, a vrata bila zaključana. Sve što je Ričard znao bilo je da se ovaj čovek zove BABAĐI i da je veoma poseban. Neke su poruke bile proročke – bile su o događajima koji su se, pre ili kasnije, zaista dogodili ili bi se dogodili kasnije u njegovom životu i oko njega. Tako, dan po dan, Ričardova veza s ovim misterioznim čovekom se pojačala. Njegov se život takođe brzo promenio. Postao je ozbiljan, smiren, sabran – čak je počeo i da meditira! Poslušao je novog savetodavca, reč po reč. I kad god nije poslušao, završio bi u ozbiljnoj nevolji.

Božanska sila vodi računa… ali ko to ceni!!!

Božanska sila vodi računa… ali ko to ceni!!!

Takav je bio i sledeći incident: Ričard je kupio nova kola i obećao je svojoj devojci da će je odvesti na plažu tog dana. Babađi mu je rekao: ”Ne vozi danas, ostani kod kuće.” On je odlučio da zanemari Babađijevu sugestiju i otišao na dogovoreni sastanak. Čim je krenuo na put, imao je udes. Iako nije bio povređen, njegova predivna kola bila su skroz oštećena.
Jednom drugom prilikom, Babađi mu je rekao da ne ide na sastanak s devojkom određenog jutra. Zanemario je to i otišao da se nađe s njom. Završili su sa velikom svađom oko neke beznačajne stvari i, iz besa, devojka je polupala prozore na njegovim novim kolima. Opet se podsetio koliko je važno poslušati Babađijeve naredbe.
I jednog dana Babađi je rekao Ričardu da ide u određenu pustinju i da tamo meditira celu noć. Ričard se ovog puta nije ni malo opirao jer, do tada, dobro je naučio svoju lekciju. Dok je meditirao, bio je odjednom ga je pokupio svemirski brod u kojem je bio zajedno sa visoko evoluiranim vanzemaljcima. To se desilo još dva puta. I svaki put kada se to desilo, Ričard je otkrio da se nešto u njemu pomerilo nabolje. Njegova suptilnost se višestruko povećala.
Uskoro je počeo da drži predavanja i da uzima časove o duhovnosti i zdravom životu. Njegova publika se povećavala iz dana u dan. To ga je iznenadilo, pošto nije odrastao u tome niti je imao prethodno obrazovanje da bi se bavio tom temom, a ipak, sve je izgledalo tako lako. Prirodno, ego je počeo da se naduvava. Počeo je da se oseća bolje od drugih koji su postojali u normalnoj emocionalnoj ravni postojanja, koji su patili od uobičajenog osećaja krivice, briga i strahova. Svaki put kada je uzimao časove ili držao predavanje, video je Babađija kako je uvek prisutan i kako ga, ne mešajući se, posmatra. To je bilo kao da je Babađi mentor koji vodi računa da njegov učenik obavi sve kako treba. Ričard je znao veoma dobro da je to Babađi prenosio znanje svetu, kroz njega. Osetio je ponos jer je on bio taj izabrani, jedan od mnoštva miliona ljudi. Polako ali sigurno, Ričardov ego je rastao sve više, zajedno sa njegovom popularnošću.

Inspiracija vodi do samopouzdanja. Kad samopouzdanje vodi do ega, čovek pada…

Inspiracija vodi do samopouzdanja. Kad samopouzdanje vodi do ega, čovek pada…

Jednog dana, sve je bilo postavljeno za TV šou uživo, sa auditorijumom uživo. Kad je šou počeo i Ričard sijao na sceni, iznenada je shvatio da mu nedostaje njegov mentor. Svih ovih dana samo ga je Ričard mogao videti, i niko više. Ali sada odjednom, nigde ga nije bilo! Dakle, eto ga kako stoji na sceni praznog uma. Osećao je kao da mu je duša izašla iz tela. Bio je prazna ljuštura koja nije imala ništa da dā.
Nije znao šta da radi. TV šou je trebalo da se otkaže i to je Ričardu donelo gubitak i sramotu. Njegova nova karijera poučavanja je bila uzdrmana i nije se mogla popraviti! Njegov ego bio je potpuno izduvan. Kada su svi otišli, Babađi se pojavio, kao da se nikada ništa nije dogodilo. Ričard je naučio tešku lekciju, pao je pred noge Babađiju i plakao. Babađi je rekao: ”Ego je prepreka između čoveka i Boga. Prisvajanja znače otuđenje od večne Istine. Što se više udebljate od ega, teže će vam biti da uđete u moj svet. Egu ne treba dozvoliti da raste po težini i veličini. Služenje uvek treba da je nesebično, bez prisvajanja. Svrha treba da je čista, bez očekivanja. Milost nestaje kad ego nastaje.” Ričard je naučio ovu istinu na teži način. Posle ovog incidenta, Babađi ga je zamolio da spakuje svoje stvari i odseli se u Indiju. Tako je i uradio i tamo smo se sreli.

Moja prva telepatska komunikacija

Nakon incidenta s Kejti, Ričard mi je postao veoma blizak. Do tada je gledao svoja posla, zanemarivši sve oko sebe, uključujući i mene. Na dan svog prvog druženja s Babađijem, Ričard i ja smo večerali u ašramu. Učitelj ašrama je bio na putovanju. Ričard i ja smo boravili u susednim sobama u istom hostelu, kod ašrama. Kejti je otišla par dana ranije. Tokom tih dana Ričard i ja smo razmenjivali svoje priče i doživljaje – duboko uzajamno poštovanje se razvilo između nas. Rekao je da može da vidi kako više Učitelja radi kroz mene i to ga je duboko ganulo. Nastavio sam da izgovaram: ”Svi učitelji su jedno i ja sam prazna posuda. Sadržim svakoga.”

Kroz krila vremena, sretali smo se uvek iznova…

Kroz krila vremena, sretali smo se uvek iznova…

To veče, dok smo večerali, iznenada sam primio telepatsku naredbu: “Dođi u Puđa sobu” (Soba za molitvu i slavljenje boga). Odmah sam ustao, ništa nisam rekao Ričardu, oprao sam ruke, isprao usta, i otišao u Puđa sobu. Seo sam i počeo da meditiram. Mislio sam da je to bio Širdi Sai Baba, da me je on pozvao, pošto mi je do tada bio poznat njegov stil (u tom momentu u vremenu, već sam bio imao nekoliko druženja sa Širdi Sai Babom od koga sam telepatski primao uputstva). Stil mu je bio direktan i konkretan. Čim sam se pripremio da meditiram, glas mi je opet rekao: ”Nemoj da meditiraš. Radim na tebi.” Odmah su neki čudni mehurići počeli da izbijaju iz svake ćelije mog tela. Osećao sam kako mehurići nadolaze, grupišu se, kreću i pucaju. Bilo je kao da me je neko masirao iznutra. Tako se nastavilo nekoliko minuta. U međuvremenu, glas mi je objasnio o mojoj tradiciji, putu i tome kako je važan Zlatni put, t.j. put Šive – put savršenog bitisanja, totalne nulifikacije, poništenja, rastvaranja. Iznenada, radoznalost se pojavila u mom umu ko ovo radi i prenosi mi svo ovo veliko znanje. “Jesi li to ti, Baba?” Odmah se, na momenat pojavila slika Babađija u lotosovom sedu iznutra u mom umu, ostala sekundu i nestala. Iznenadio sam se. Nikada ranije se nisam družio s Babađijem i nije mi bilo lako da prihvatim da se to zaista dešavalo. Njegov “rad” na meni se nastavio, zajedno sa transferom znanja.
Posle nekog vremena, opet, u mom umu se začela sumnja. “Da li ja to umišljam ili je to stvarno Babađi?” Skroz glupo, opet sam postavio pitanje: “Babađi, jesi li to stvarno ti? Ne mogu da verujem da se ovo dešava.” Odmah, pokreti su počeli da jenjavaju u meni. Poruke su prestale i sve je postalo nemo. Potpuna tišina. Bez pomeranja. Osećao sam da je prestalo čak kucanje srca i znojenje. Sedeo sam tako neko vreme, sve vreme svestan svog providnog stanja i svesti bez prepreka. Ne sećam se koliko sam dugo tamo sedeo.
Kada se sve stišalo i prestalo, nakon nekoliko minuta, ustao sam i počeo da hodam prema svojoj sobi. Bila je već kasna noć. Dok sam išao do kapije ašrama, koji je oko 100 metara od kuće s Puđa sobom, Ričard je stajao kod kapije. Čim me je video, nasmešio se i pitao: “Dakle, sumnjao si da je to Babađi?” Možete zamisliti kako sam se šokirao kada me je to pitao. Čovek koji stoji tako daleko je u stvari razumeo sve što mi se dešavalo u toj sobi – i to još u tišini. Celo druženje je bilo telepatsko i Ričard je to sve znao!!! To je za mene bilo otkrovenje. Shvatio sam koliko je jako on povezan s Babađijem. Počeo sam bolje da shvatam do kog je stepena evoluirao Ričard i značenje njegove prirodne tišine. Moje poštovanje prema njemu je višestruko poraslo. Takođe sam osećao da to što provodi toliko vremena sa mnom jeste Babađijeva zamisao, i osećao sam se duboko počastvovanim. Babađi zaista vrhunski vodi računa o svemu. Babađi znači Dobrota i Milost.

Veliki Učitelji, hiljadama očiju, gledaju napredak svake duše… Bezuslovna ljubav je izraz.

Veliki Učitelji, hiljadama očiju, gledaju napredak svake duše… Bezuslovna ljubav je izraz.

 

Nedelju dana kasnije, rastali smo se i ja sam otišao u Dubai. Ričard se vratio u svoj privremeni stan u jednom gradiću u Indiji i, mesec dana kasnije, poslao mi je predivnu Babađijevu sliku s porukom: “Kome god sam poklonio ovu sliku, Babađi se pojavio. Mogu da vidim da te Babađi mnogo voli.” Bio sam duboko ganut Ričardovim izrazom čiste ljubavi. Izrazio sam mu najdublju zahvalnost.
U Dubaiju sam našao novi posao – kao izvršni direktor jedne logističke firme. Moja finansijska situacija se poboljšavala, ali između 2005. i 2007. nisam imao dalje komunikacije s Babađijem. Međutim, za to vreme, imao sam doživljaj Šive, o čemu ću govoriti u trećem delu ove trilogije. Desili su se veliki pomaci iznutra, što se duhovnosti tiče. Ipak, čak i ako mi je bilo veoma teško da balansiram duhovnu evoluciju koja se dešavala brzinom svetlosti i svetovne poslove, odlučio sam da ću da radom zarađujem za život. Hteo sam da izbegnem svaku zavisnost od nekoga. Duhovnost je uvek bila tako intimna i sveta za mene, da sam odlučio da je nikada ne prodajem radi svog opstanka. Kad god mi se neko obratio za znanje ili duhovno uputstvo, uvek sam im davao šta god su mogli uzeti, bez očekivanja ičega zauzvrat, održavajući savršenu čistotu.
Čistota je kičma duhovnosti. Nadam se, s milošću Vrhunskih Učitelja, da ću moći da je održavam sve dok sam u ovom telu. Nenasilje u mislima, reči i delu, kao i nesebično služenje, čine da se ustanovimo u višoj duhovnosti, izvan svih prepreka koje je čovek nametnuo.

Služenje čovečanstvu je najbolje služenje Bogu... Naše sumnje ka Majci Zemlji se otklanjaju samo kroz nesebično služenje

Služenje čovečanstvu je najbolje služenje Bogu…
Naše sumnje ka Majci Zemlji se otklanjaju samo kroz nesebično služenje

 

Tako, u vreme koje sam gore pomenuo, bio sam zaokupljen svojim radom i raznim duhovnim vežbama, nežno i blagonaklono vođen Učiteljima. Takođe sam postavio za cilj da upoznajem i plaćam poštovanje duhovnim Učiteljima u njihovim telima, kad god sam mogao.
Pošto sam s novcem bio još uvek u oskudici, nisam pohađao mnogo duhovnih časova. Kad god sam upoznao ili uzajamno delovao sa bilo kojim živim Učiteljem, radio sam to s potpunim predavanjem i totalnom posvećenošću. Samo ako ispraznimo um možemo da primimo. Ako prilazimo Učitelju s punim umom, čime nam on može doprineti?
U međuvremenu sam postao duboko povezan sa Sai Babom i imao sam nekoliko izvanrednih iskustava kao što je sveti prah i nektar koji je izlazio iz moje krunske čakre nekoliko puta, itd. Koliko je moguće, čuvam svoj mir, tišinu i anonimnost. Nikada nisam raspravljao o svojoj duhovnosti ni sa kim – mislio sam da je daleko presveto to izražavati rečima, pošto su reči previše ograničene.

Ljubav učitelja se ne može izraziti rečima, treba da se doživi…

Ljubav učitelja se ne može izraziti rečima, treba da se doživi…

 

Moje dobrotvorne aktivnosti su se nastavile bez ikakvog zastoja i mnogi su mi se priključili u tim aktivnostima iz raznih krajeva sveta. Međutim, moje duhovne aktivnosti su bile ličnije i samo je nekolicina u njih uključena. Tada, potreba za introvertnošću je bila u meni toliko jaka da je svako javno pokazivanje duhovnosti stvaralo neko sužavanje unutra. Zato sam se klonio gužve i plivao u moru duhovnosti unutar sebe – bio sam zadovoljan s tim.
Za vreme 2006/2007. mnogo puta sam se osetio otrežnjen lukavošću, prevarama, lažima, izneveravanjima i sličnim negativnostima urbanog postojanja. Počeo sam da osećam kako se ne uklapam u to besomučno utrkivanje. Želeo sam da izađem iz svega toga- ništa što je grad nudio nije me više privlačilo. Nisu me zanimala prolazni sjaj i veštačke veze u gradskom životu. U stvari sam otišao na Himalaje tri puta, u različitim prilikama, kada je otrežnjenje kulminiralo dotle da sam bio spreman da zauvek ostanem tamo. Svaki put, vraćali su me s istom porukom: “Imaš puno toga da uradiš za svet”. To mi tada nije ništa značilo. Ali, vratio sam se svaki put i okupirao se radom i služenjem u dobrotvorne svrhe, dok sam svoju duhovnost čuvao, bukvalno pokrivenu.
Shvatio sam jednu stvar a to je – nema potrebe ići nikuda. Duhovnost se dešava gde god da si. Sve što ti je potrebno je spremnost i potpuno predavanje bez ega. Anonimnost mi je pomogla da proveravam ego i da ostanem povezan.
Tokom 2006. i 2007, često sam imao običaj da dostignem stanje totalno praznog uma. Ne bih znao čak ni svoje ime niti identitet. Zaboravljao bih i svoj potpis. Svi identiteti bi se izbrisali. Na sreću, ovo stanje bi obično trajalo dan ili dva. Maksimalno je trajalo jednu nedelju. Svaki put kada bi se to desilo, izlazio bih iz toga sveže svesti. To je bilo kao kada sveži leptir izlazi iz gusenice. Svako novo prazno stanje bi bilo pomak ili porast svesti i bilo je neka vrsta metamorfoze.
Najteži deo je bio taj što mi je bilo nemoguće da objasnim svoje stanje kolegama pošto to definitivno nije bilo u opisu posla Generalnog Direktora koji je odgovoran za bilo koju organizaciju. Milošću Učitelja, uz njihovu zaštitu i blagoslov, ništa mi se loše nije desilo za vreme tih perioda praznine. To je bio još jedan uvid: Kad god se tragaoc izloži takvoj metamorfozi, Učitelji preuzimaju totalnu kontrolu. Oni štite. To je moje iskustvo. Ne moramo da budemo fizički blizu ni jednog Učitelja per se. Zaštita je zagarantovana. Takvi pomaci su različite prirode kod svake osobe. Ponekad su vrlo drastične.
U mom slučaju, pre nego što su se ovi pomaci počeli dešavati, doživeo sam niz ozbiljnih događaja koji su mi promenili život, koji se mogu nazvati “uklanjanje zaredom” – izgubio sam ćerku jedinicu u saobraćajnoj nesreći, razveo se od žene, ukrali su mi imovinu, izgubio sam svu ušteđevinu u jednom poslovnom dogovoru, izgubio sam posao, i pokupio neprijatnu alergiju kože zbog koje nisam mogao da spavam ili nosim određene materijale na telu. Morao sam da stavljam neke losione svakih sat vremena i još uvek bi bilo veoma bolno. Sve u svemu, život je postao niz gorkih boli. Obično u takvim vremenima dubokog bola budemo sami. Bio sam takođe bez prijatelja ili partnera. Tako se sve skinulo s mene, sve moje fizičke udobnosti bile su uklonjene. A ipak, tada, duhovnost se vinula visoko. Nivo svesti je dostigao drugačije dimenzije. Učitelji su se za to pobrinuli.

Vreme i prostor nisu pod našom kontrolom…Ipak, vreme i prostor nas ujedinjuju.

Vreme i prostor nisu pod našom kontrolom…Ipak, vreme i prostor nas ujedinjuju.

Jednog popodneva, nakon ručka, osećao sam da su mi čula otupela. Bio sam u svojoj kancelariji u Dubaiju. Odlučio sam da odem kući da se odmorim. Ušao sam u kola i počeo da vozim kući. Usput sam primetio da mi je neko nešto govorio, upućujući me na određenu vrstu disanja, što sam i radio, za vreme vožnje. Počeo sam da tonem sve dublje i dublje, u stanje poput transa…
Zatim je stigla instrukcija da pomerim svoju svest na um i misli. Ubrzo su i oni počeli da jenjavaju. Jedva sam uspeo da dođem do zgrade gde sam odseo, da parkiram kola i da stignem do svoje sobe. Uspeo sam nekako da zatvorim vrata i legnem na krevet, licem okrenutim ka plafonu. Mobilni telefon koji mi je bio u ruci, a potom je pao na krevet. Nisam mogao da ga isključim ili da ga utišam. (Na moje iznenađenje, moj mobilni nije zazvonio cele večeri. Tako se Babađi pobrinuo za sve).
Ležao sam, zurio u plafon, u potpunom transu, kao paralisan. Nisam mogao da pomerim ni prst, čak i da sam hteo. Tako sam ostao od 15h do 21h. To je bilo moje najduže druženje s Babađijem. Moja svest je bila kristalno čista. Telo nepokretno. Babađi mi je rekao mnogo toga, još jednom, o mom putu, tradiciji kojoj sam pripadao, višem jedinstvu ili jedinstvu između svih Učitelja, svrsi života, i svo znanje koje mi može zatrebati da nastavim sa svojom misijom u ovom životu. Postavio sam mu mnoštvo pitanja, na koja mi je on potanko odgovorio (nemam dozvolu da ovde iznesem celu komunikaciju, niti je to potrebno – to su bila razbistravanja i uputstva, ne predviđanja budućnosti).

Biba naslonjena na Babadjijevo rame, sa suzama zahvalnosti… Jedinstvena slika!!!

Biba naslonjena na Babadjijevo rame, sa suzama zahvalnosti… Jedinstvena slika!!!

U međuvremenu, oko 20h, Biba (Biljana) je došla da me poseti. Mogao sam da je vidim kako parkira kola ispred moje zgrade (tek tada sam to primetio, u ovom stanju proširene svesti, imao sam nekakvu rengensku viziju i mogao lako da vidim kroz zidove, nameštaj, itd. Moj stan je bio na trećem spratu). Babađi je dozvolio da ona dođe i postavi pitanja koja je postavljala sebi već nekoliko godina (do sada, već je bila navikla na moja stanja transa i nije se iznenadila da me vidi u jednom od njih, iako je 6h ukipljenosti bilo sigurno veoma neobično. Babađi joj je dozvolio čak i da zapiše neke od poruka.

Vera i čistota – dva stožera duhovnog postojanja

Vera i čistota – dva stožera duhovnog postojanja

 

Do 21.30h, Babađi me je napustio. Pre toga, pitao sam ga: “ Babađi, kako mogu da dođem do tebe?” Odgovorio je: “Ne brini. Ja ću doći do tebe.” Jednog trenutka u našem razgovoru, moja Anahata se proširila toliko da sam osećao kako me preplavljuje izuzetna ljubav prema ovom Učitelju, da sam osetio potrebu da mu to telepatski i saopštim: “Babađi, osećam duboku ljubav prema tebi. Zaista te volim.” Odmah je to sasekao: “Skrati te gluposti.” Nije bilo vremena za formalnosti. Nije bilo ničega da se da ili uzme. To je bila velika uzajamna saradnja. Sve je bilo deo toga. Postajao sam svestan toga.
Tako, dostigao sam drugi nivo svog druženja s Babađijem. Shvatio sam u potpunosti, kroz Babađišu, Ričarda i svoje sopstveno druženje s njim, da je Babađi samo ime za jedan fenomen. To nije čovek ili samo Učitelj. On predstavlja Svevišnjeg Boga u svoj svojoj tananosti. Reči Ga ne mogu objasniti. Počeo sam da shvatam da ne znam ništa o Babađiju. U stvari, uopšte ništa i ne znam. Ne možemo čak ni zamisliti njegovu veličinu ili oblik. Babađi deluje u raznim ravnima. On vodi na hiljade bića. Nema formu ili pol. Ne možemo ga suziti na bilo koju formu, bilo kakvu misao ili reč. On je večan. On je sveprisutan. On je baš ovde, baš sada. On je svuda. Kako Babađiša reče: “Babađi ne postoji u nekom telu – on postoji u svakom telu. Štaviše, on zauzima telo, koje neko drugi može da prepozna, kada treba da uzajamno deluje s njim, i odbacuje ga čim završi sa svojim privremenim zahtevom. Baš kao što nosimo posebnu odeću za izlazak, tako on nosi telo kada treba da uzajamno deluje s nekim.”
Nadam se da gore navedena priča pomaže čitaocu da ima nekakvo razumevanje i višu svest o Velikom Učitelju koga radi identifikacije možemo zvati Babađi. On je bez imena, pola, forme a ipak postoji svuda. Hvala vam što ste sa mnom, ovde i sada. Babađi vas blagoslovio.
Aum Babađi!
Ljubav svima,
M.

Prazna sam posuda… Dam sve što imam.

Prazna sam posuda… Dam sve što imam.

Prevod i uređivanje: Biljana Vozarević
Lektura: Ivana Miljak
Originalni tekst je ovde.

Advertisements

Leave a Comment »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries and comments feeds.

%d bloggers like this: