Brzina emocija

July 26, 2013 at 12:20 pm | Posted in Uncategorized | 1 Comment

BRZINA EMOCIJA

Duboko zaluđeni, često propuštamo Lepotu Života i zaboravimo da VOLIMO

Duboko zaluđeni, često propuštamo Lepotu Života i zaboravimo da VOLIMO

 

Ovo delo je fikcija. Svaka sličnost sa živima ili mrtvima je čista slučajnost.

Emocije su uvek privremene. Kada živimo nesvesno, život klizi s jedne emocije na drugu. Čovek koji postoji na osnovu emocija, doživljavaće ekstremne potrese u životu. Čovek koji više koristi svoj intelekt nego emocije, doživljavaće svet relativno mirno i staloženo. Emocije dovode do nesreća. Emocije teku iz ega. Kada emocija teče, ona zaključava intelekt. Kada je inelekt nedostupan, ako se ne konsultuje, ubija ljude i njihovo lično okruženje.

Čovek ide putem emocija i vezivanja. Karmičko upetljavanje osigurava ponovno rođenje.

Čovek ide putem emocija i vezivanja. Karmičko upetljavanje osigurava ponovno rođenje.

Agonija i Ekstaza

U Bengalu, ranih 1900tih, živeo je jogi po imenu Liladhar. Bio je veoma introvertan i skroman. Podučavao je stanovnike sela o Bagavad Giti i drugim spisima. Podučavao je studente i tako zarađivao za život. Vodio je veoma skroman jednostavan život. Kuvao je sebi hranu, prao svoju odeću, sam čistio kuću, i delio hranu sa svakim ko bi došao gladan dok je pripremao sebi hranu. Njegove potrebe su bile ograničene. Živeo je u jednoj sobi kod reke. Ljudi su ga cenili i duboko poštovali. Tako, živeo je tihim životom, sve do svoje 40-te godine.

Frustracija vodi do kriminala. Potiskivanje dovodi do nastranih radnji. Društvo je skup mnogobrojnih izraza.

Frustracija vodi do kriminala. Potiskivanje dovodi do nastranih radnji. Društvo je skup mnogobrojnih izraza.

Bila je jedna javna kuća oko 500 metara udaljena od njegove kuće, u istoj ulici gde je on živeo, koju su posećivali mnogi ljudi iz sela kao i iz susednih sela. Jednog dana, ljudi su videli, na veliko iznenađenje, Liladhar je posetio ovu javnu kuću. Svi su bili iznenađeni i šokirani. Ipak, niko se nije usudio da ga bilo šta pita. Bili su još više šokirani kada su ga videli da je posetio javnu kuću opet i sutradan, nakon zalaska sunca. To se nastavilo, dan za danom – svake noći je išao u javnu kuću i provodio tamo celu noć, s jednom određenom mladom ženom, koja je upravo bila tu dovedena. Ova naizgled slabost, uporno je kvarila njegov imidž. Pao je u očima stanovnika sela. Oni su prestali da dolaze na njegove časove. Odbili su da mu šalju svoju decu. Ostao je bez posla i bez prebijene pare. Nekoliko dana, radio je sitne poslove u tom kraju. Uskoro, ljudi su prestali da mu daju bilo kakav posao. Išao je okolo i prosio, i nekako, svaki dan je zarađivao tek koliko je dovoljno da provede noć u javnoj kući s ovom ženom. Čak i ako nije mogao da kupi hranu, savesno je posećivao ovu ženu. Nije ostavljao ovu naviku ni po koju cenu. Na kraju, kada mu niko nije davao hranu iz milosrđa u njegovom selu, išao je u susedno mesto svakog jutra, zarađivao novac radeći sitne poslove ili proseći na ulicama, i vraćao bi se uveče da poseti ovu naročitu ženu u javnoj kući. Neki mladići su ga čak pretukli, uništili mu kuću, i čak pretili da će ga ubiti, jer je odlučio da radi nešto što nije priličilo duhovnom čoveku. Odlučili su da je on narušavao moralnu svest društva. Neki ljudi sela su pokušavali da ga silom izbace iz sela. Ali, to je uspešno prekinuto zahvaljujući nekim starijim stanovnicima koji su im objasnili da će se “njegova karma pobrinuti za njega”.

Svi doprinose postojanju. Ništa nije visoko niti nisko. Sve prosto jeste!!!

Svi doprinose postojanju. Ništa nije visoko niti nisko. Sve prosto jeste!!!

 

Neki drugi koji su često dolazili u ovu javnu kuću postali su znatiželjni o ovoj ženi. Niko je nikada nije video, jer Liladhar stalno zauzimao njenu sobu, pre nego što su drugi stigli. Oni su čak potkupljivali ženu koja je vodila javnu kuću i nudili joj mnogo veću zaradu, za jednu noć s tom tajanstvenom ženom. Svaki put kada bi neko to pokušao, vlasnica javne kuće bi ucenjivala Liladhara i izmamila veći novac za zakazanu noć s tom ženom. Radio je više i više za taj dodatni novac koji je vlasnica svakim danom sve više izmamljivala.

Kada seks postane požuda, čovek pada.

Kada seks postane požuda, čovek pada.

Ipak, nije promenio svoj način života i ova praksa se nastavljala oko pet ili šest godina sve dok se jednog dana ta žena koju je posećivao, nije razbolela, povraćala krv, i bila preneta u bolnicu. Iste večeri, umrla je. Nije bilo nikoga da preuzme njeno telo. Niko nije želeo da sahrani telo prostitutke. Mudro, društvo moralne svesti je s tim bilo načisto!!! Liladhar je primio njeno telo, našao dovoljno novca i organizovao odgovarajuću sahranu za nju. Posle sahrane, iste noći, pripremao se da napusti to mesto. Dao je svoju kuću, iako je bila delimično oštećena moralnom svešću društva, jednoj staroj ženi koja je bila bez kuće, napuštena i usamljena. Bilo kakvo sklonište je bilo bolje nego nikakvo za tu staricu. Bilo joj je veoma drago. Blagoslovila ga je za svoju ljubaznost. Dok je odlazio, starica ga je upitala: “Sine moj, ti si ljubazan čovek, ali si patio mnogo u tišini – bez žaljenja, zbog svoje slabosti prema jednoj ženi. Ona je sad mrtva. Reci mi, šta je navelo uravnoteženu osobu kao što si ti, da trpi toliko bola i nevolje zbog jedne prostitutke?”

Liladhar se nasmešio i rekao:” To je bila moja žena iz prošlog života. Žudela je za fizičkim odnosom sa mnogim muškarcima u prošlom životu, i postala prostitutka u ovom životu. Ali, nikada nije želela da bude prostitutka u ovom životu. Silom su je njeni rođaci prodali ovoj javnoj kući, jer je njena sudbina bila takva. Htela je da pobegne odatle, ali je bila skroz bespomoćna. Pošto nije imala dovoljno novca da kupi slobodu, niti sam ja imao dovoljno novca da je spasim, pravio sam joj društvo svake noći dok nije umrla. Cele noći, učio sam je raznim spisima i rečima božanskih Majstora. Nikada nismo spavali. Ona je spavala ujutru dok sam ja radio da zaradim novac, da bih se sreo s njom uveče. Dan za danom, duhovno je evoluirala i postigla oslobođenje u trenutku smrti. Žrtvovao sam svoje spavanje i reputaciju za plemeniti cilj. Bilo je važnije služiti bespomoćnoj ženi nego nezahvalnom društvu koje zaudara na inhibicije i nerazumevanje. Nikada je nisam ni dotakao. To joj je pomoglo da ostane čestita, nevina, i dostigne oslobođenje u ovom životu. Jer me je služila iskreno u svom prošlom životu kao moja žena, vratio sam joj uslugu i tako izjednačio karmički dug. To će pomoći i kod mog oslobođenja. Sada, nemam ovde ništa da radim. Pa odlazim na Himalaje. Vreme za moje konačno oslobođenje je nadohvat ruke.”

Otišao je, bez osvrtanja unazad. Kada je otišao, ova priča je počela da se širi od usta do usta i stanovnici sela su osećali krivicu za mučenje plemenitog čoveka. Neki su čak išli da ga traže u susednim mestima i vrate ga. Bilo je prekasno. Nikada nije nikome ostavio bilo koju adresu iza sebe, gde bi ga mogli pronaći.

Život nije ono što vidimo ili shvatamo društvenim očima. On je mnogo izvan toga. Ne možemo suditi o nečijim postupcima koristeći svoj ograničeni intelekt ili nivoe razumevanja, naročito ako je subjekat istinski oslobođeni svetac. Imamo čitavu istoriju mučenja i ubijanja svih oslobođenih svetaca, naročito ako postanu bogati ili popularni. Nesuptilno ne može da shvati suptino. Suptilno može da shvati nesuptilno, ali se ne meša, baš kao što se ni naša duša ne meša u naš život u budnom stanju svesti, osim što mu pomaže. Što smo suptilniji, to smo povezaniji sa svojom dušom. Naš život možda nije više po meri društvenih normi. Postaće više po meri jedne više darme koja će biti neopipljiva i neshvatljiva prosečnoj opštoj svesti.

 

 

Biseri na dnu mora

Putovanje je teško, naročito kada je odredište nejasno. Istrajnost uverenja je ključ uspeha.

Putovanje je teško, naročito kada je odredište nejasno. Istrajnost uverenja je ključ uspeha.

Ahmed je rođen u pravoslavnoj Indijskoj porodici srednje klase. Njegova starija braća i sestre su svi bili vezani za jednu religiju. Njegova majka, koju je mnogo voleo, bila je otvorena i topla prema svim kulturama i religijama. Odrastao je s istim mentalitetom – vođen ljubavlju, uverenjima i zaštitom svoje majke, uprkos tome što je rođenjem zvanično zaveden pod jednom religijom, u odgovarajućem uzrastu. Uskoro posle svog rođenja, njegov otac je umro ostavivši njega i majku same. Život je postao težak za njega i majku. Morao je da napusti obrazovanje na pola puta zbog siromaštva. Njegova majka je davala sve od sebe da ga dogura do 10-tog razreda i uskoro posle toga, migrirao je u Arapski svet, tražeći način da opstane. Bio je previše mlad i neiskusan. Mogao je da nađe samo sitne poslove, koji nisu bili dobro plaćeni. Proveo je deset godina u Arapskoj zemlji i vratio se da brine o svojoj bolesnoj majci. Našao je stabilan posao u lokalnoj prodavnici, utovarao je i istovarao hranu u lokalne magacine. Zarađivao je za život bez žalbi. Uskoro se oženio devojkom koju je znao iz detinjstva. Bila je iz konzervativne kao i pravoslavne  porodice i bila veoma strogo formiranih shvatanja. Ahmed je bio veoma duhovan čovek. Bio je vrlo slobodnih shvatanja i jako je verovao u to da je neophodno da razni putevi duhovnosti koegzistiraju zajedno. Bio je uvek pun milosti prema siromašnima i ubogima, bez obzira na njihovu religiju. Ahmed je lako postao čudak u društvu koje je podeljeno religijom. Uobičajeno pitanje koje su mu postavljali bilo je – “zašto moraš da pomažeš onima koji nisu naše religije, kad ima toliko siromašnih u našoj zajednici?” Ahmed se samo nasmešio i  odagnao te primedbe, jer je njegova vizija bila čista i bez predrasuda.

Nastavio je svoje uobičajene prakse redovno, u isto vreme, davao sve od sebe da pomogne siromašnima, bolesnima i bespomoćnima u društvu. Iako je zarađivao tek toliko da ima za porodicu, delio je prihod sa bolesnima i napuštenima, posećivao državnu bolnicu kadgog je imao vremena, mnogo puta nedeljno. Izražavao je obilje u okviru svog ograničenog prihoda.

Brzo je evoluirao u duhovnosti kroz iskrene nesebične postupke karma joge. Vodio je zadovoljavajuće postojanje –  i duhovno i u pogledu dobrotvornog rada. U isto vreme, žudeo je za tim sve više. Nije znao šta traži, ali, osećao je da postoji veliki okean postojanja unutar njega, koji mora da okusi i istraži. Nije znao kako da dopre do tog obilja mira unutar sebe. A ipak, nekako, bio je uvek svestan tog sveta, njegove blizine i postojanja unutar sebe.

Počeo je da pohađa nastavu drugih religija u svom traganju za odgovorima na svoja najdublja pitanja. Pripadao je pravoslavnoj zajednici. Oni su uradili sve da bi sprečili da mlado jagnje ne zaluta na nepoznatom terenu. Stariji su ga upozoravali s vremena na vreme da ne ide na predavanja o drugim religijama i da se drži sopstvene. Ipak, nastavio je sa svojim traganjem. Postao je čudak u svojoj kući kao i u društvu. Njegova majka ga je dobro razumela. Njegova žena, koja je poticala iz konzervativne porodice, nije. Svađala se s njim mnogo puta, čak pretila i da će ga napustiti, ako bude naneo sramotu njihovoj porodici zbog svojih čudnih navika. On je suptilno izbegavao takve situacije u kući. Iako je tragao za istinom kroz mnoge učitelje svoje religije po rođenju i kroz druge, ništa mu nije u potpunosti pomoglo, da napreduje dalje. Nešto je nedostajalo i to je ostalo kao mučan bol iznutra. Znao je da je tragao za nečim mnogo višim,većim i dubljim od onoga što je do tada doživeo. Nezamislivo zadovoljstvo. Osećao je nezadovoljstvo i razočaranje što  nije napredovao. Ali, uronio je u socijalni rad i tako živeo relativno mirnim životom. Stariji pripadnici njegove religije ga nisu mnogo uznemiravali zbog njegove sklonosti da služi društvu i njegovoj želji da svakom pomogne. Mnogi od njih su takođe primali njegovu pomoć kad im je trebalo. Njihova zahvalnost ga je indirektno spasila od nevolja, kada su izabrali da zažmure na njegova lutanja.

Jedne noći, imao je dovoljno posla koji ga je okupirao sve do kasno u noć. Dok se vraćao kući jednom uličicom, kod reke,

Ekstremno ispaštanje je test izdržljivosti kao i dubine uverenja. Nije lako. Nije za svakoga. I ne mora svako da ide tim putem.

Ekstremno ispaštanje je test izdržljivosti kao i dubine uverenja. Nije lako. Nije za svakoga. I ne mora svako da ide tim putem.

video je jednog čoveka pokrivene glave i lica kako sam ide k reci. Nije bilo svetla nigde i bilo ga je teško prepoznati.  Mislio je da bi to mogao biti lopov i Ahmed ga je pratio a da ga ovaj nije primetio. Čovek je otišao do reke i stajao tamo neko vreme, posmatrajući okruženje. Tanko svetlo meseca koji je iščezavao, obasjavalo je nebo i zemlju od, kada su stigli do obale. Ahmed se sakrio iza drveta i posmatrao. Onaj čovek se svukao, napravio zavežljaj, vezao ga za leđa, i preplivao reku. Nije bilo mnogo vode jer je bilo leto. Većina reke je bila suva i lako je mogao preplivati. Kada je stigao na drugu obalu, obrisao se, obukao i otišao do drveća. Ahmed je uradio isto i pratio ga. Otišao je u mračnu ulicu i dalje dublje među drveće. Stigao je u pećinu koja se nije mogla videti ni sa jednog puta, i bila je gotovo skrivena puzavicama. Čovek je ušao u pećinu, raširio debelu tkaninu koja je već bila tamo, tiho se molio nekoliko minuta u tišini, skinuo svu svoju odeću osim oko pasa (bedara) i stajao naglavačke s nogama u lotos pozi gore a glavom nadole, oslonjen na ruke. Ahmed je čekao nekoliko sati, sakrivši se iza drveta. To mesto je bilo nešto kao šuma, s drvećem i žbunjem. Postao je svestan i zabrinut da bi tu mogle slobodno da tumaraju zmije ili divlje životinje, tražeći plen.

Čovek nije promenio pozu satima. Ahmed se umorio i zaspao, oslanjajući se na drvo. Iako je bio odlučio da gleda do kraja ovaj neobičan prizor, zaspao je. Do 4h ujutru, neki zvuk spolja ga je probudio. Čovek u pećini je sada sedeo uspravljen i radio hiperventilaciju ili pranajamu (vežbe disanja). Uskoro, završio je svoje vežbe, ustao, obukao se i pošao na putovanje nazad, istim putem kuda je i došao. Ahmed ga je pratio. Kada su prešli reku, kroz mračnu ulicu, na svoje najveće iznenađenje, ovaj čovek je ušao u četvrt gde su boravili sveštenici njegove religije, na zadnja vrata. Iako nije mogao sasvim da vidi čovekovo lice, prepoznao je ovog redovnog sveštenika. Bio je odlučan da sazna više. Odlučio je da čeka naredni dan i vidi da li će se dogoditi ista priča. Dogodila se. Dešavala se svake noći. Prepoznao je sveštenika koji vežba duboko ispaštanje, sam i u divljini. Najzad, jednog dana, odlučio je da se sretne sa sveštenikom. Nakon molitvi, kada su svi napustili prostorije, Ahmed je otišao do sveštenika i tražio da ga sasluša. Mladi sveštenik, skoro isto godište kao Ahmed, spremno je pristao. Objasnio je svešteniku sve što je video svake noći. U početku je sveštenik izgledao iznenađen i sa crtom straha na licu. Šta ako ova pravoslavna zajednica otkrije šta se sa njim dešava, kad ljudi odu na spavanje!!! Uskoro, pomirio se sa situacijom i nasmešio. Pitao je Ahmeda: ”Šta želiš od mene?” Ahmed je rekao, “Molim te nauči me to što radiš. Želim da doživim višu duhovnost.” Sveštenik je pristao, pod jednim uslovom – da Ahmed nikada ni jednoj duši to ne kaže u ovom životu.

Ekstremno uverenje i istrajnost dovode do konačnog oslobođenja.

Ekstremno uverenje i istrajnost dovode do konačnog oslobođenja.

Tako, počeo je da putuje sa sveštenikom do pećine na drugoj strani reke svake noći. Sveštenik ga je učio kako da stoji  naglavačke duže vreme i nauči da se koncentriše, a kasnije, da stvarno meditira. Još jedan mladić je otkrio njihovu tajnu i takođe im se pridružio. Bio je od poverenja i bez straha, njihova duhovna praksa se nastavila bez prekida, bezbedno, dalje od očiju javnosti.

Međutim, užasan prekid se desio u Ahmedovom privatnom životu. Njegova žena je počela da sumnja da ima još jednu ženu, ljubavnicu ili bar redovnu romansu. Bila je uverena da je njen muž svake večeri izlazio iz kuće zbog neke žene.

Pitala ga je mnogo puta i nikada joj nije mogao dati zadovoljavajući odgovor. Verovao je svojoj majci i rekao joj sve i ona se složila sa svojim sinom da to treba da ostane ekstremno poverljivo iz više razloga. Ali, dan za danom, njegova žena je imala sve više nastupa besa. Rekla je svom ocu da je njen muž našao drugu ženu i odlazi k njoj, svake večeri posle 22h, i vraća se pre zore. Ahmedov tast ga je zvao i posavetovao ga. U njihovoj religiji, dozvoljeno je venčati se sa više od jedne žene, ali, on bi trebalo da ima kapacitet da brine o obema na isti način tako što će im pružiti iste uslove za život. Ahmed je bio relativno siromašan čovek. Dakle, kada se to uzme u obzir, Ahmedov tast je davao sve od sebe da nagovori Ahmeda da shvati da je ono što trenutno radi protiv Božje volje, zajednice, kao i društva.

Uprkos svim nevoljama, Ahmed je nastavio svoju duhovnu praksu koja mu je pričinjavala ogromno zadovoljstvo. Nivo energije mu  je bio izuzetno visok. Uključio se u više dobrotvornih aktivnosti nego ranije. Kako je evoluirao u duhovnosti, evoluirala je i frustracija njegove žene do nepodnošljivosti. Najzad, isfrustrirana i ljuta, uzela je decu i odvela ih u kuću njenih roditelja zaklevši se da se neće vratiti sve dok joj muž ne raskine sa tom drugom ženom. Iako je pokušavala da uđe u trag te druge žene u Ahmedovom životu, ili bar otkrije ko bi to mogao da bude, nije bila zadovoljna ni u tom pokušaju. Potpuno isfrustrirana i bespomoćna, čak je krivila Ahmedovu majku što podržava svog sina u svim njegovim slabostima.

Iako ga je napustila žena i odvela decu, Ahmed ipak nije promenio način života. Ahmedu su deca nedostajala kadgod bi dolazio kući. Ipak, nije mnogo uradio da bi ih vratio nazad, jer je znao da ništa nije mogao da objasni svojoj ženi i dobro je znao da ga ona nikada neće razumeti. Pokušao je da poseti decu u kući kod njenih roditelja, i pokloni im slatkiše koje su voleli, ali mu nisu dali da uđe u kuću niti da vidi decu. Toliko je besa i mržnje stvorio u svojoj ženi.

Prolazili su meseci. Neki ljudi njegove zajednice su odlučili da se ne pridržava normi svoje religije, jer posećuje i mesta slavljenja boga  drugih religija. Okupili su se i isključili ga iz njegove religije. Uprkos svemu, Ahmed je nastavio svoje duhovno putovanje. Čak je dvaput posetio i centralno mesto svoje religije u Arapskoj zemlji, samo sedište svoje religije i ponudio tamo svoje molitve. To je iznenadilo starije. Mislili su: “Neki od nas koji su tačniji u svojim molitvama nisu mogli da posete sveti grad. Nevernik kao Ahmed je to mogao. Niko nije mogao da ode u Sveti grad a da prethodno ne pozove Vrhunskog Svemoćnog. To znači da Ahmed ima milost Svemoćnog. Trebalo bi da ga vratimo u našu zajednicu.” Tako, na kraju, bez svog ličnog napora, Ahmed je ponovo uključen u svoju zajednicu.

Uverenje je uže za koji se čovek hvata uprkos svemu u životu.

Uverenje je uže za koji se čovek hvata uprkos svemu u životu.

Ahmed nikada nije promenio svoje. Mnogo je duhovno napredovao kroz strogu praksu i otkrio da su sve religije iste i da je Bog Jedan. Uskoro, prestao je svoje noćno putovanje i počeo da vežba u svojoj sobi. Ova vest je stigla do ušiju njegove žene i ona se vratila sa svojom decom. Shvatila je da je njen muž samo radio neke čudne duhovne vežbe i da to nije imalo nikakve veze sa seksom ili ženama. Bila je srećna, iako je pokušavala da uveri Ahmeda da ide utabanom stazom. Ahmed, ne suprotstavljajući joj se, nastavio je svoj put. Tako, porodica se na kraju ponovo okupila i Ahmed i njegova porodica još uvek postoje, veoma mirno, u jednom kraju ovog prostranog sveta.

Većina nas poklekne zbog nedostatka uverenja. Ako postoji čistota i nesebičnost u mislima, rečima i delu, sama ova istina će nas ojačati uprkos svemu.

 

Brzina emocija

Majka i sin – sveti odnos

Majka i sin – sveti odnos

Viktorijin muž je umro kada je njihovom sinu Ahmedu bilo samo dve godine. To je bio zaista težak zadatak za Viktoriju da odneguje detence u zdravog čoveka.Vredno je radila da bi sklapala kraj s krajem. Živeli su u gradu blizu mora na rtu. Mesto je bilo mirno danju, ali, veoma opasno, po mraku. Gospoda i dame nikada se nisu usuđivali tuda da prolaze posle zalaska sunca. Adam je porastao brzo u  jakog i zgodnog muškarca. Viktorija se prema Adamu odnosila previše zaštitnički, i radila je sve da bi držala Adama dalje od komplikacija grada. Čak se pobrinula i za to da se druži s “pravim” ljudima. Bdela je nad njim sve vreme. Kada je Adam našao Dijanu, dao je sve od sebe da bi imao privatnost za oboje, od svoje prezaštitničke majke. Dijana je imala dva brata i živela je u predgrađu grada. Kako je njihova ljubav rasla, Adam se držao sve više dalje od kuće, da bi bio s Dijanom. Ovo je stvorilo još više agonije kod Viktorije.

Adam je imao 21 godinu i dobio posao u kompaniji kao šegrt. Imao je svoj posao i svoju devojku. Bio je srećan i zadovoljan. Ali, sve je manje vremena provodio sa svojom majkom. Viktorija nije imala ništa u svom svetu osim Adama. Počela je da se oseća usamljeno i napušteno.

Jedne večeri, dok se vraćao kući kad je odveo Dijanu njenoj kući, posle zalaska sunca, Adam je video jednog Dijaninog brata po imenu Sem, kako leži na podu u lokvi krvi na putu. Brzo ga je odneo u bolnicu i dečak je preživeo. Milicija je pozvana i  dečak je dao imena tipova koji su mu to uradili. Bili su uhapšeni. Pošto su bili maloletni, bili su upozoreni, kažnjeni i pušteni. To je Adamu bilo prvo iskustvo nečega tako ružnog. Odlučio je da ne kaže majci. Zašto da se još više brine?

Posle dva meseca, Dijanin brat Sem, sada znatno oporavljen, pozvao je Adama na piće posle posla. Adam je pristao. Adam je mislio da Sem želi na taj način da mu izrazi zahvalnost što mu je spasio život. Našli su se na dogovorenom mestu i popili nekoliko pića. Adam je rekao Semu da namerava da se oženi Dijanom. Tako je prolazilo prijatno veče i njihova veza je jačala. Adam je ponudio Semu da ga poveze motorom pošto Sem još nije mogao da vozi, posle povrede. Bilo je skoro 22h. Kada su stigli u uličicu gde je Sem bio napadnut, nešto je udarilo motor i obojica su pali s motora. Pre nego što je Adam mogao da shvati šta se dešava, video je tri dečaka kako vuku Sema u stranu puta. Adam je pojurio ka Semu da ga spase. Veći od trojice se okrenuo ka Adamu i viknuo: “Trči ako želiš da živiš”. Adam je ignorisao njegove reči i pokušao da zgrabi Sema. Odjednom, osećao je oštar bol u donjem delu leđa. Nije mogao da ustane. Opet je osetio da ga probada nešto oštro mnogo puta. Izgubio je svest i pao. Njegova duša je odmah napustila izranjavljeno telo.

Viktorija se probudila i grubo se šokirala na stravične vesti. Adama VIŠE NEMA. Milicija je uhapsila ubicu, isto momka, možda par godina starijeg od Adama. Viktorija je bila potpuno potrešena. Nije znala šta sad da radi. Kako sama da preživi do smrti. Ceo njen život je bio pometen. Tresla se od bespomoćnosti.

Pošto je ovo bilo ubistvo, zločin, Viktorija je morala da ide na sud. Videla je ubicu svog sina. Zvao se Nik. Bio je optužen za ubistvo. Vrisnula je na njega: Zakon te možda neće ubiti, ali ja ću. Čekaću dok ne izađeš iz zatvora. Ostaću živa, samo da te ubijem. Ubio si nevinog čoveka. Stvarno te treba kazniti.” Ubica je bio kažnjen sa 10 godina zatvora za ubistvo koje je izgleda počinio, pošto nije bilo više svedoka nego samo dokazi s lica mesta. Ali, Viktorija je bila sigurna da je on ubio Adama. Majčinski instinkt. Viktorija je mislila da je to prekratko vreme za tako grozan zločin.

Deset godina je prošlo. Viktorija je zapamtila tačan datum i vreme kada će Nik biti pušten. Čekala je ispred zatvora. Videla je Nika kako izlazi kroz kapije zatvora. Prišla mu je. Pogledao ju je bez ikakvog izraza straha ili besa. Izgleda se prepustio svojoj sudbini. Pitala je: “Kuda ćeš?”  Odgovorio je: “Ne znam. Beskućnik sam.” Rekla je: “Pođi sa mnom.” Povela je Nika kolima svojoj kući. Dala mu je sobu i zamolila da se okupa. Dala mu je i osveženu odeću, koju je nekada njen sin nosio. Na sreću, Nik je nosio istu veličinu kao Adam. Posle toga, dala mu je sapun, salatu i hleb. Posle hrane, ispratila ga je u sobu, koju je koristio njen sin, i dozvolila mu da mirno spava. Svi zidovi te sobe imali su mnogo Adamovih slika u raznim uzrastima svog života, do svoje smrti Nik nije mogao da spava. Um mu je bio pun pokajanja. Bolje je mogao da spava u zatvoru s manje udobnosti. Nije mogao da spava u toj sobi ispunjenoj vibracijama osobe koju je ubio.

Sledećeg jutra, Viktorija je videla Nika kako spava na kauču u dnevnoj sobi i probudila ga je. Kada se očešljao i okupao,Viktorija mu je dala zdrav doručak. Posle doručka, Nik se pripremao da ode. Viktorija ga je pitala: ”Kuda ćeš otići? Imaš li kuću?” Odgovorio je: “Ne. Nemam nikoga. Ja sam siroče.” Viktorija je rekla:” Sama sam ovde. Ova kuća je velika. Možeš da ostaneš ovde koliko god želiš.”

Nik je gledao i nije mogao da veruje. Gledao ju je u oči i pitao dubokim glasom:”Kada sam odlazio u zatvor, čuo sam kako si vrištala sve dok se vrata nisu zatvorila. Vikala si: ‘Ubiću te. Čekaću da izađeš. Ubiću te.’ Reci mi sad, kad ćeš da me ubiješ? Je l’ sve ovo radiš da bi me na kraju ubila?”

Viktorija ga je gledala pravo u oči, netremice. Ne trepnuvši, rekla je: ”Već sam ubila čoveka koji mi je ubio sina. Ti nisi isti. Ti si samo siroče beskućnik. Kako mogu da te ubijem?”

Nik je briznuo u plač. Viktorija je stavila njegovu glavu na svoje rame i dozvolila mu da izlije svoje emocije.

Opraštanje je jedna od najviših vrlina. Ljubav preobraća kriminalce. Kazna pojačava kriminal i krivicu koja ide uz to.

 

 

 

 

U potrazi za guruom

Večno traganje života. Traganje za sobom.

Večno traganje života. Traganje za sobom.

Dejvid je odlučio da ode od kuće kad je imao 23 godine. To je bila velika odluka u njegovom životu. Bio je potpuno razočaran kako mu se život odvijao, naročito zbog takmičenja u svetu i besomučno utrkivanje u vezi s tim. Nije bio takav da se nosi s tim takmičenjem koje je postojalo tokom školskih dana i tokom fakultetskih takođe. Svi studenti su izgledali prilično okupirani ili opsednuti time da naprave nešto veliko u materijalnom svetu,  koji se Dejvidu činio previše površan. Mora da ima nešto mnogo značajnije u životu. Najzad, završio je postdiplomske studije iz engleskog jezika i književnosti. Iako su svi mislili da će završiti u nekoj obrazovnoj ustanovi i podučavati decu, on je odlučio da krene u mnogo širi svet, izbegavajući identitete. Tražio je duhovnog Gurua.

Otišao je na sever Indije, u podnožje Himalaja. U dogledno vreme, Himalaji dozivaju sve duhovne tragače, na ovaj ili onaj način. Puno puta se uspeo i silazio niz tu moćnu planinu, i peške ili vozilima. Vežbao je razne metode i tehnike povezivanja s Bogom, ali u dubini duše, nastavilo se traganje za svojim Guruom. Na ovaj način je proveo skoro četiri godine. Mnogo puta je mislio da ga je našao. I svaki put je došlo do razočaranja, na ovaj ili onaj način. Tako, jedne večeri, dok je sedeo razočaran i tužan, gledao tok reke Ganga, prišao mu je jedan mladić svetlih očiju. Dejvid je primetio iskru u njegovim očima i to ga je odmah privuklo. Mladić se predstavio kao Govind i nije dalje objašnjavao o sebi. Bio je vrlo direktan u komunikaciji. Rekao je: “Poslao me je Sida Baba, da ti kažem da tvoj Guru živi na jugu Indije a ne ovde. Moraš ga tamo potražiti. Dejvid je bio toliko iznenađen s ovim neočekivanim otkrićem, nije mogao da govori neko vreme. “Kako je ovaj čovek znao ko sam ja i šta tražim?” Dok je Dejvid bio u tom stanju, mladić je zamolio Dejvida da zapiše detalje mesta gde se njegov Guru nalazio. Dejvid je sve zapisao, nacrtao mapu, i pre nego što je mogao dalje da pita o Sida Babi i njegovom izaslaniku, mladić je nestao, a da nije ni sačekao ni da mu se Dejvid zahvali. Shvatio je: ”Kad je đak spreman, učitelj se pojavi.” Sledećeg dana, Dejvid je spakovao svoju torbu i otišao u južnu Indijsku državu koju je mladić bio opisao. Za nedelju dana bio je tamo. Mladić je opisao i kako njegov Guru izgleda. Dejvid je već imao sliku svog Gurua u glavi počeo da ga traži. Ali, iako je tražio danima u svim ašramima u okolini, nije mogao da uđe u trag svom Guruu. Prolazili su dani. Proverio je sve koji su izgledali kao Svami ili svetac ili bar kao produhovljena osoba. Išao je u hramove i manastire. Niko ga nije mogao voditi do njegovog Gurua. Mladić kog je Sida Baba poslao rekao mu je samo mesto ili grad gde ga može pronaći, a ne i tačnu kuću. To je otežavalo stvari.

Dan za danom Dejvid je počeo da sve više pada u depresiju. Jedne noći, sanjao je istog mladića koji ga je uputio na ovo  mesto. U snu on je rekao Dejvidu tačno ime sela, baš u predgrađu grada gde je živeo njegov Guru. Još uvek mu nije dao adresu njegove kuće!!!

Ustao je probudivši se, osvežio se pre izlaska sunca i prvim autobusom stigao do ovog sela. U tom selu nije bilo manastira ni samotnjačkih koliba. Ljutio se zbog toga. Prekorevao je sebe što je verovao snu. Kada se uverio da nije bilo Gurua ni Ačarja u tom selu, vratio se na autobusku stanicu, razočaran, i sačekao autobus. Dok je sedeo na autobuskoj stanici, oči su mu se zaustavile na tezgi s povrćem preko puta. Tamo je video čoveka golih grudi, kako nosi jedan komad odeće oko pasa, kupuje povrće i stavlja ga u torbe od debele tkanine. Na trenutak, Dejvidov pogled se spojio s njegovim. Odjednom, okrenuo se i nastavio dalje s kupovinom. Onda mu je sinulo. Dejvid je znao da je to bio njegov Guru. Otišao je do njega i pozdravio ga. Samo je pogledao i klimnuo glavom, bez izgovaranja pozdrava naglas. Odjednom, platio je povrće koje je kupio u prodavnici i krenuo sa svoje dve torbe, a da se nije ni osvrnuo na Dejvida. Dejvid je ostao miran nekoliko sekundi, ne znajući šta sad da radi. Shvatio je “Tražio sam Gurua godinama i sad sam ga pronašao. Iako ne izgleda kao duhovni Guru, mogao bi biti prosvetljena duša, sposobna da bude Guru. Ono što je zbunjivalo Dejvida bio je njegov ‘kostim’. Izgledao je kao domaći sluga. Ni košulje, samo bela tkanina oko pasa. Brzo se pribrao i otrčao za ovim čovekom, koji je izgledao kao da je u svojim 50-tim. Dejvid je pokušao da postavi mnogobrojna pitanja a čovek je odgovarao s reč ili dve, očigledno nezainteresovan za razgovor. Na kraju je stao. Pogledao je Dejvida u oči i rekao: “Ja sam siromašan čovek. Domaći sluga, služim bogatog farmera u selu. Šta želiš od mene?”

Dejvid mu je sve objasnio. Slušao je strpljivo Dejvidovu priču, obojica su stajala pod drvetom. Onda je rekao: ”Cenim tvoju iskrenost i nepokolebljivost. Mnogi tragači nemaju uverenje niti veru. Zato ne napreduju. Uvek sumnjaju u sebe, svoj put i u svog Gurua. Ne stižu nigde. Ti si prešao čitav put, tražeći me. Nemam učenika. Ali, tebe moram da prihvatim. Međutim, zapamti, ja ovde radim kao domaći sluga. Mogu te učiti tek kad završim kućne poslove, noću. Ne bi trebalo da me uznemiravaš ujutru, sve do večeri.” Krenuo je. “Vreme je da moj gazda ruča. Moram da požurim. Ne treba da me čeka.” Krenuo je trčeći kući.

Guru se pojavi u pravo vreme u učenikovom životu. Najteže je prepoznati ga.

Guru se pojavi u pravo vreme u učenikovom životu. Najteže je prepoznati ga.

Dejvid je pristao na Guruove zahteve i njegovo duhovno putovanje je pošlo drugim tokom. Najednom mu se vera ponovo učvrstila u snu kao i uputstvo. On i njegov Guru sreli su se oko 22h te večeri. Iako je radio ceo dan, njegov Guru je izgledao svež bez znaka umora na licu. Izgledao je srećan i da voli svoj posao ili to što je radio da bi imao za život. Dejvid je pitao: “Gurudji, shvatam da si veliki Sida. Samo istinski sida može biti tako skroman kao ti i ostati tako efikasno dalje od očiju javnosti. Zašto radiš takav posao, umesto da ideš putem duhovnosti na neki drugi način? Zašto ne podučavaš učenike? Zašto nemaš svoj sopstveni samostan? Siguran sam da bi ceo svet imao koristi. Imamo društvo u kome se pretvaranja dobro prodaju i istinski materijal ostaje neprepoznat ili neželjen.”

Nasmejao se i rekao: “Ti si prvi učenik koji mi je naišao. Pre svega, ne tiče me se moj status. Šta mi to znači ? Kakav god da je moj duhovni status, on prosto jeste. Ne može biti drugi. Moram da krenem s mesta gde stojim, ustanovim se u svesti u kojoj sam. Nije važno koja je i nije predmet za poređenje. Poređenje znači ego, pošto ćemo porediti sebe s drugom osobom. Drugo, naše sopstveno ustanovljenje takođe dodaje ego, pošto ‘ja i moje’ postaje dominantno. Takmičenje nije moj put. Poništavanje jeste. Efikasno sam poništio svoj identitet. Nemam svoju adresu osim brigu o adresi i imam ime samo radi prepoznavanja. Nemam ništa od imovine ni svojevine. Sve što koristim pripada mom gazdi. Sve je njegovo. Ne zarađujem dovoljno da bih platio porez. Ovde ne moram da glasam, pošto sam poreklom s drugog mesta, otuda nisam interesantan ni jednom političaru. Nemam pasoš. Ja sam ne-entitet. Moj gospodar mi daje mesto da prespavam. Snabdeva me hranom, odećom i daje mi skrovište. Nemam drugih potreba. Dobro sam zaštićen i imam celu noć za sebe da radim svoje duhovne vežbe. Živim u sadašnjosti. Nemam briga ni strahova. Sada, postojanje te je poslalo. Rekli su mi da ćeš doći. Ali, ipak sam te testirao. Volim tvoju istrajnost  i uverenje. Dakle, prihvatio sam te kao svog učenika. Naš put je put jednostavnosti i čistote. Nemamo šta da dokazujemo. Nadam se da to dobro razumeš.”

I tako je Dejvid našao svog Gurua u veoma običnom čoveku. Dejvid je takođe našao svoj put. Bio je duboko zadovoljan i svoje traganje za Guruom se ovde završilo.

Voli VAS

M

Svi naši identiteti su privremeni. Kada se probudimo u ovoj stvarnosti, mir se smešta u naša srca. Nema više šta da se dokazuje.

Svi naši identiteti su privremeni. Kada se probudimo u ovoj stvarnosti, mir se smešta u naša srca. Nema više šta da se dokazuje.

Advertisements

1 Comment »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

  1. lovely stories,thank you ❤


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries and comments feeds.

%d bloggers like this: