Dremež vulkana

December 10, 2012 at 4:47 pm | Posted in Uncategorized | Leave a comment

DREMEŽ VULKANA

sl1
Nakon večnosti kontemplacije, Šiva je krenuo da udara u bubanj čiji se ritam postepeno pojačavao i pretvarao u intenzivan unutrašnji zvuk zujanja pčele – u intenzivno i dugo AUM…AUM…AUM. Ekstatičko brujanje duboko iznutra potisnulo je sve spoljašnje zvuke i usisalo sva osećanja, um, intelekt i ego. Intenzitet i pritisak su se uvećavali, a ritam Šivinog bubnja je sve bio jači. Nekrećući se on je igrao unutrašnji ples postojanja! Svaki korak tresao je okolnu materiju koja je konačno eksplodirala i raspršila se na delove. Vrelina je sve istopila i sve iznutra se od vreline i pritiska zacrvenelo. Šiva je još jače udarao bubanj sve dok je počela da se trese svaka ćelija univerzuma.
sl2
Kada su se u potpunosti istopili svi identiteti, plamenovi i pepeo su buknuli kroz vulkansku glavu. Dok je lava neprekidno tekla kroz vulkan, duša se ponovo ujedinila u Šivinoj materici. Desili su se potpuno rastvaranje, ništavilo i iscrpljenost. ”Ja” više nije postojalo, a to je označavalo povratak kući, praznih ruku, bez ikakvog pripadanja. Istopljena energija prodrla je u zemlju, vodu i vatru i buknula duboko u nebo.
Otopljena energija probijala je zemlju, voda i vatra je pokuljala a voda šiknula u nebo...

Otopljena energija probijala je zemlju, voda i vatra je pokuljala a voda šiknula u nebo…

Osvrnuo sam se….bio sam u Šivinoj materici. Mir i spokoj trajali su dugo, dugo. U jednom trenutku počeo sam da osećam isti pritisak iznutra. Bilo je vreme da se rodim. Dok sam bio unutar materice nisu postojali vreme i prostor da izmere postojanje. A onda sam ponovo čuo poznati zvuk i duboko AUM…AUM…AUM koje je nadjačavalo sve ostale zvukove i nepogrešivi ritam otkucaja Šivinog srca. Otkucaji su bili sve glasniji, a zujanje je postalo  zaglušujuće. Cela materica se tresla i po prvi put sam iskusio kretanje. A onda se desila eksplozija – i svetlost! Svuda sam video sebe. Rodio sam se!! To je bio prvi put da sam primetio ono što nazivamo prostorom… Uslovljenost i kreacija hodale su jedna uz drugu. Šiva je delovao srećno i ohrabrivao je nastajanje…Pomogao sam mu celim srcem. Svakog trenutka nešto je nastajalo!!! Šiva je samo posmatrao i smešio se. Malo nas je shvatilo da je On stvaralac, a ne mi.

Šiva je (personifikacija za) sve. Sve je Šiva. On je bez forme.

Šiva je (personifikacija za) sve. Sve je Šiva. On je bez forme.

U početku sam bio razdoznao. Voleo sam da dotaknem, osetim, poljubim, pomirišem, zagrizem, okusim i oslušnem. Sve sam bio ja i sve što sam mogao da vidim bili su svuda moji odrazi  u ogledalu. Ostajući van sebe, koristeći relativnost mogao sam sve da uradim. Prostor mi je omogućavao još opcija – različite uspone i padove, različite oblike i boje i različite teksture postojanja. I sve sam ih voleo. A bio sam toliko preokupiran svojim lutanjima, da sam zaboravio svoj dom, ali i to je bilo u redu, jer sve je moje i ja sam sve. Svuda sam bio kod kuće, jer zapravo ne postoji prostor koji nije moj dom.

The familiar feel of Dom. Osećaj pripadanja. Nedvojstvo... LJUBAV...

The familiar feel of Dom. Osećaj pripadanja. Nedvojstvo… LJUBAV…

Počeli smo da se obraćamo jedni drugima različitim imenima, što je osnažilo dualnost i otuđenje. Istina o našem jedinstvu brisala se iz naših umova. Onda sam otkrio da su neki delovi mene, koji su ličili na mene, iako su se zvali drugim bićima radi vežbanja uslovljenosti, počeli sakupljati rasute delove koji su im bili zanimljivi. Nisam razumeo zašto to moraju da rade kada smo mi sve i sve je naše? Niko ništa ne može oduzeti i kome se zapravo bilo šta oduzima kada smo svi jedno? Zašto nešto moramo sačuvati samo za sebe?

Kada sam saznao da sve što sam ja voleo vole i drugi, i ja sam počeo sebično sakupljati sve što volim i zvati to mojim. Video sam da su neki delovi mene počeli krasti od mene i od drugih i to je izazvalo poseban šok. Mrzeo sam to, plakao i pitao zašto to moraju da rade. Posedovanje je vodilo do posesivnosti, nestala je radost igre, a nastali su takmičenje, svađe, rat, različita mišljenja i prisilna evakuacija. Prostor koji je svima pripadao bio je pocepan.Video sam da su moji sopstveni delovi počeli da uništavaju moje druge sopstvene delove. Video sam mnogo odrubljenih glava i uništenih tela. Mnogo masakra u ime posedovanja ili čak samo ponovnog pokazivanja snage. A nije bilo vredno toga.

Ida i Pingala, hladna i topla struja moćnih Okeana, održavao je Sušumnu života u savršenoj ravnoteži.

Ida i Pingala, hladna i topla struja moćnih Okeana, održavao je Sušumnu života u savršenoj ravnoteži.

Od apsolutnog blaženstva jer smo Šiva energije došli smo do apsolutnog neznanja i gubitka. Ništa nisam želeo da radim povodom toga puštajući one koji hoće da se bore i osvajaju da to i rade. Odlučio sam da spakujem kofere i vratim se u Šivinu matericu. Nije bilo kofera jer ništa nije bilo vredelo nositi i znao sam da mi ništa neće nedostajati.
Kada se sva poistovećivanja razlože, ništa nije odvojeno od nas samih…Uronio sam u sebe tražeći svog oca. Intuitivno sam tumarao kroz tminu dok nisam dosegao otvor vulkana. Pitao sam se da li da uskočim ili da se vratim? Iznenada, spoznao sam postojanje slobodne volje. Skok bi značio potpuno uništenje svih mojih identiteta. Potpuno uništenje moga postojanja u relativnosti. Potpuno poništavanje. Okrenuo sam se iza sebe i video zaslepljujuću tamu. A ispred mene je bio užareni vulkan i glasno sam rekao: ”Oče, jesi li me napustio?” Nečekajući odgovor uronio sam u bazen istopljene lave. Nisam osećao nikakvu vrelinu ili bol. Video sam sebe kako se rastvaram, a onda sam čuo najpoznatiji zvuk očevog bubnja. To me je umirilo i utešilo da stižem na svoje boravište. Osetio sam erupciju i zaslepljujuću svetlost! Bio sam kod kuće…i svuda je odjekovalo “Dobrodošao kući…ovde si voljen…bez očekivanja…bez diskriminacije”

Ništa mi neće nedostajati. Bio sam siguran u to.

Ništa mi neće nedostajati. Bio sam siguran u to.

Na samom početku stvaranja, sve je počelo sa unutrašnjom eksplozijom, a krajnji rezultat je bilo stvaranje dualiteta, tojest polarnosti. A na samom kraju našeg individualnog životnog kruga sve se završilo sa unutrašnjom ekplozijom čiji je rezultat bilo sjedinjenje.

Dubokim pokajanjem savladavajući svoje potrebe i strahove... Mi prelazimo preko dubokog mraka neznanja i dualnosti. Vraćamo se u PEPEO. Kada se svi identiteti rastvore, ne postoji ništa odvojeno od tebe...

Dubokim pokajanjem savladavajući svoje potrebe i strahove… Mi prelazimo preko dubokog mraka neznanja i dualnosti. Vraćamo se u PEPEO. Kada se svi identiteti rastvore, ne postoji ništa odvojeno od tebe…

Adapted from the original text:

http://pkmohan.wordpress.com/2010/08/23/the-slumber-of-a-volcano/

Advertisements

Leave a Comment »

RSS feed for comments on this post. TrackBack URI

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

Create a free website or blog at WordPress.com.
Entries and comments feeds.

%d bloggers like this: